Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

554

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

да задовољава захтеве који се траже од употребе права на рад у VApyженом раду. Говорећи језиком права и закона, правно, губитак радио способности je у овом моменту потпун. Међутим, стварно, и биолошки није тако. Није тако, чак ни пословно, јер има доста појединаца, који и после света овога, могу и хоће да употребе своје право на рад. И то да га употребе врло корисно, с обзиром и на своје знање и искуство, што je у првом реду од интереса за заједницу, а тек и после тога од интереса и за дотичног појединца. Стога je заједница, и у овом раздоблэу живота, дужна да омогући таквом појединцу услове за „остваривање права на рад", све док je он способан и хоће да ради и тако у потпуности доведе до остварења овог његовог основног права, члан 152 сг. 3 и став 7 Устава СФРЈ. Дато решење у Основном закону о пензијском осигурању из 1964. које смо напред изнели, све je то у потпуности постигло. Постигло, не само за време важења овога закона, него и за даље, за стадно. За стално, све дотле, док употреба права на рад у удружено.м раду има за последицу све оне правне, чак уставноправне атрибуције из Устава СФРЈ од 7. априла 1963. године, како за самог носиоца права на рад у удруженом раду, тако и у односу на саму заједницу. Како су те уставно правне атрпбуције рада у удруженом раду, join од Амандмана XXI и XXII ( 8 ) чак и веће, да 6!и у Уставу СФРЈ од 21. фебруара 1974. године, добиле join већу вредност и садржину, баш у односу права и обавеза на свога носиоца, сада радника у удруженом раду, то говори већ по себи, да je дато решење у свему уставно и данас, под владом новог Устава СФРЈ. Оно je самим тим у свему и законито. Законито je већ и због тога, што ни по садањем Уставу није могуће друго решење, а да би било у сагласности са његовим начелима, него само овакво, у коме je дефинисан „рад” и својство његова носиоца тако, да у потпуности омогућава појединцу, да оствари оба ова своја оснсвна права по Уставу: и право на „рад”, и право на пензију као, у овом стадијуму како смо већ рекли, потпуно салюстална и мећусобно независна, што у основн и карактерише њихову реализацију, и могућност те реализације на потпуно уставаы и закогогг начин, како то потврђују и прописи о разрезу и наплати пореза, о чему ће касније бити речи. Што се тиче датих решења парадокс je баш у томе што Устав из 1974. иде далеко напрей, у односу на раннја решења, решења република и покрајина вуку назад, не само нза уставних решења, него и иза оних ранијих решења!

IV

Да je ово решење у потпуности прихваћено и за убудуће, иако je закон престао да сажи 31. децембра 1972. године, говоре одредбе Закона о основним правима..., посебно оне из члана 9, чл. 67, чл, 68, чл. 69 и чл. 81.

(3) Сл. л. СФРЈ бр. 29/71.