Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

553

ДИСКУСША

законодавца. Уставным законом, меВутим, право на рад утврЬено je као основно уставно право и као такво зајемчено човеку и граЬанину самим Уставным законом члан 5 ( 5 ). Што се тиче личног дохотка радныка, он није био предмет уставног регулисања, већ je и даље остао на нивоу закона тако-, што je трудбеницима гарантован само као минимална зарада из друштвених средстава. И то je важило све до Устава СФРЈ од 7. априла 1963. године, у коме je, поред рада и права на рад, добио уставну основу и личнн доходак радныка, као његово основно право по Уставу, које обезбеђује његову економску и социјалну сигурност основно (II) начело Устава, као резултати његова рада, док рады, а и после, у виду права на пензију, када престане да ради. . На овај начин, Устав даје раду и резултатима рада такав значај за сам систем друштва, да они чине његову, не само фундаменталну него и опште јединствену универзалну основу, без које се друштво по њему организовано, ниједног тренутка не може замислити, чак ни у самој својој егзнстенцији. . ( e ) УреВивање ових права као основных по Уставу остало je и датье у надлежност Савезног законодавца, а по Уставу СФРЈ од 21. фебруара 1974, у надлежност федерације. Стојећи пред овим и оваквим уставным решењима, која чине основна и неогуВива права човека и граВанина, Савезни законодавац, уреВујући ова права у области пензијског осигурања, нашао ce je пред проблемой, како омогућити несметано коришћење ових права, од стране њихових носилаца и корисника, посебно од момента, када они по употреби свога права на рад 40 односно 35 година (жена), изгубе својство радныка у удруженом раду, и пређу на коришћење и пријем стечене пензије, као средства за своју материјалну и социјалну сигурност. И у смыслу предњег, решење проблема je дато већ у Основном закону о пензијском оснгурању из 1963. године, нешто више од годину дана после ступања на снагу Уставног закона. ( 7 ) УтврВена чшьеница, да уживалац пуне старосне пензије, ма како, па и највише и најбоље „радио" и „зараВивао”, не може попово стећи својство радныка у удруженом раду, навела je Савезног законодавца на мисао, потпуно исправну и тачну уосталом, да ни „рад” са „зарадом” пензионера, не може ни нравно, ни стварно, да има садржај и значај рада у удруженом раду. Доводећи ову мисао до краја, законодавац je позитивно „дефинисао" у наведеном тексту закона, овај „рад” као „било какав рад”, „рад" који не утиче на право уживаоца пензије да je прима у целини (члан 104/4), и као „рад” којим се не успоставља својство осигураника (члан 38/3 наведеног закона). Постелено смањење радне способности, код радника у удруженом раду, иманенто je, и биолошки, и самом трајаљу рада, управо, употреби права на рад, да би са навршених 40 односно 35 година радног стажа, и 60 односно 65 година живота, изузетно, а иначе 55 односно 60 година, достигла степей свог губитка до те мере, да њен носилац не може више

(5) Сл. л. СФРЈ бр. 3/53. (в) „Анали", ..Одвјетник”, Iос. с. (7) Сл. л. СФРЈ бр. 51/64.