Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

561

ДИСКУСИЈА

Таквих пропнса, колико je бар нама познахо, у овој земли нема. Али, зато прописи који постоје, од Устава СФРЈ, па до последњег општег акта сваке основне организације удруженог рада, говоре изричито да пуни старосни пензионер нема нигсакве, посебно НЕ ПРАВЫЕ могућности, да поново стече својство радника у удруженом раду. Још више од тога, он нема ни стварне могућности, да то постигне, jep je, радећи најмање 40 односно 35 година, истрошио и умањио своју способност за рад до те мере, да он не може иредстављати никакав интерес за удружени рад и његове субјекте. За жалење je, да ово законодавци нису уочили при редиговању својих одредаба о овом питању. Joui више je за жаљење, управо аутократско овлашћење у свим законима, сем црногорског и македонское који су то дато друштвеним договорима, дали Заједнидама да „утврђују право” на коришћење мировине за вријеме рада... како се изражава закон Хрватске, и да одлучују о одузимању тог права... Код овога, ми се још једном питано, како су и по ком основу предвиђени ови друштвени договори са оваквим овлашћењима да одлучију о овим правима, када знамо да се ради о правима стечении и оствареним, у свему, на основу Устава СФРЈ и закона Федерације! Чиму онда Устав СФРЈ и Закон о основним правима... чему уставно начело „Свако према способностима сваком према његовом раду” које je фундаментальна и универзална основа целокупног друштвено-економског система уређеиог Уставом, чему чак и оеа наша земла, као ПРАВИЛ држава у целина, ако друштвени договори могу на изнети начин да „утврђују”, дакако и да одузимају човеку и граВашшу његова основна права, и то у зависности од тога, да он као уживалац тог права на пеналу може и хоће нешто да ради, или не? Као што и из оваквог става нзлази, увек исто, увек по способноме, да не кажемо, по најспособнијему, по ономе, и његовим правима, ко хоће и жели да ради, а не мора, ко хоће да унапреди рад и резултате рада, све му се то онемогућује, што се, већ по себи, противи и самом здравом разуму. Ова и оваква „уређивања” основних права граЬана од стране република и покрајина, више него оправдавају скептицизам уставотворца Југославије, у желу и волу, па чак и способност овнх законодаваца, да се придржавају закона и Устава СФРЈ. Стога je, свако одступање или неправилно примењивање његових одредаба, Устав СФРЈ означио као противзаконито и противуставно, чл. 197—198 и чл. 204—216, а поврх тога још je установио свој Уставни суд, са нтрикосновеним и највиUIUM обавезама и овлашћгњима, да бди над правютом и пупом променом Устава, и да га заштити од свих повреда и злоупотреби, без обзира у којој формы, и са ког нивоа оне долазиле, И ова „уређивања" врше се директно противуставно и противзаконито, да би парадокс био потпун, када се на све стране говори, наравне од позваних, и убећује, и усмено и писмено, и то тако рећи из часа у час, и из дана у дан, непрекндно и стадно, да се што доследније и правилније примењује Устав. И на овоме се холико инсистира, да je то свакако мало превећ, и ми се бојимо, да се и овде, као и код сваке друге ствари, може да претера, и самим тим да постигне супротно дејство, од онога што се жели, а найме, да се од луди схвати, и тако