Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

560

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Ьешима”, на основу којих они, као од шале, могу да лише сваког пензионера његовог основног права, да прима остварену пензију, иако му je она гарантована уставом СФРЈ, као право које се не може ни ограничит ни одузехи, члан 203. ст. 1. Устава. Решење у члану 132. закона Хрватске, већ по себи садржи неподношљиве антиномије, иако je, у односу на уживаоце пензије са стажом мањим од 40 односно 35 година, исто као и у Статутами заједница Црне Горе и Србије. Наиме, и овде се пензионерима са непуном старосном пензијом, обуставља исплата пензије, ако ступе у радни однос и раде најмање с половином радног времена (!) или почну да обављају самосталну делатност на темељу које су осигурани. По ставу 2, међутим, пензионеру са пуном старосном пензијом (са 40 односно 35 година стажа), за време рада по ставу 1) право на ко putiiпење пензије утврћује се друштвеншг договором! При том закон не решава основно, како и где да се запосли овај пензионер! Нема никакие сумње, како смо то изнели напред али другим поводом, да после губитка својства радника у удруженом раду, по основу стеченог стажа рада и осигурања од 40 односно 35 година, грађанин то свойство не може никада, и ни по ком основу поново добити, чак ни у својој матичној радној организацији. Не може то ни онда, ако и не оствари своје право на пензнју, која му припада на основу пензијског стажа. А ово, у првом реду, и стога, што je он својство радника у удружен ом раду изгубио, не само због тога, што je радио пуних 40 односно 35 година, него што je у вези са там и после тога, наступила стварна немогућност код њега, да и даље обавља рад на свом радном месту, чији je основ субјективна, у ствари радна неспособност да радник и дад>е ради, и квалитативно и квантитативно, као што je радио раннје. А у томе je, у исто време и основ права радника у основној организацији удруженог рада, да одлуче да таквом раднику, престане својство радника, а тиме и рад у удруженом раду. Као по некој фаталности, и не само овде, све се сваљује на онога, ко je боље, ко je више радио, ко je више допринео за потребе заједнице. Тако, по овој законодавчевој логици, пензионер са мање од 40 односно 35 година радног стажа, удружује и дал>е свој рад, прима пуни лични доходак из тог рада, и тече стаж за пуну пензију, док се овај друга, који не може да удружи свој рад, нити по том основу да прима лични доходак, jep je све то већ испунио, силом закона, сасвим противуставно и противзаконито, тера поново у „радни однос”, да би му на основу тога била одузета пензија, било непосредно од заједнице, како се то ради по србнјанском, македонском и црногорском закону, било посредно преко друштвених договора, како се то ради у осталим репу бликам а и покрајинама, истина, негде делимично, негде потпуно, што je сасвим без утидаја на протнвуставпост и протнвзаконитост, и оваквог решења. Ако хоћемо да узмемо сзбиљно сва и оваква решена, а ми то морамо и хоћемо, jep су она запета озбиљна, онда се као прво питање поставља, који су то прописи који предвиђају и омогућавају уживаоцу пуне старосне пензије да удружи свој рад у удруженом раду, и по том основу добије поново својство радника у удруженом раду?