Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

„Полазећи од оног питања да ли и сами Македонци нечим ннсу доприносилп да се заведе режим онакав какав је био...“ (на истој страни). „Нису ли... сва та народносна неодређеност и колебања између Београда, Софнје и Атине и уздржаност Македонаца добрпм делом навеле ослободиоце од Турака да Македонце поделе онако како су то и спровели?“ (стр. 58). ~Таква самокритика свакако не би дозволила да се македонској деци сваки час утискује у главу, због извссног броја несавесних српскнх службеника, да су Срби 1912. окупирали Македонију н да је српски народ за њих окупаторски народ“ (стр. 58-59). „Зар ово уклањање завршетка ић у презимену није слично оном поступку кад је тај наставак био обавезан за сва презимена у Македонији?“ (стр. 60). Читалац не може да буде начисто да ли су оволике алузије на поступке српских и југословенских власти у Македонији намерно учињене или су настале због ограниченог простора или, вероватније, журбе с којом је ова расправа написана. У сваком случају посејана је сумња у кривицу Срба и то баш тамо где је, по тврђењу писца, србофобије било најмање па и то „добрим делом... под утицајем противсрпске бугарске пропаганде“ (стр. 55). Та сумња се чак појачава и када писац поставља питање које би у свакој другој прилици бнло умесно: „Није ли идеја о ’Великој Србији’ у ствари спасла Вардарску Македонију да не доживи оно исто што је доживела и Пиринска Македонија утопљена у бугарски простор?" (стр. 59). Ннје реч о идеји о „Велнкој Србији" која је конструисана с циљем да се уједнњавање Срба и српских земаља представи као освајање туђих територија. Познато је да је тежиште српске државе било на простору Косова, Метохије н Македоније. Зашто је могућа велнка Немачка н Италија а не и велика Србија? На потпуно умесно питање: ~Да ли деца Срба староседелаца у Македонији данас уче из српских уџбеника или не?“ (стр. 59) писац не даје одговор а он је важан као показатељ политике према Србима. С тог становишта је оно везано за србофобију као и читава политика брисања трагова српства. Македонија је 1945. наставила политику Бугарске 1941-1944, тј. протеривања Срба и „етничког чишћења“, односно асимилације и у том склопу мењања имена и презимена. Зашто су македонске власти тражиле да се Србима забрани повратак у Македонију и касније нису пристајале да се такви прописи укину? Писац с правом говори и о „данашњој“ великохрватској помами за похрваћењем „свега што је нехрватско до Тисе, Ибра и Проклетија" (стр. 40) али је то закључак који некако више почива на (прећутаним) догађајима у прошлости него иа конкретним

579

Јеремија Д, Митровић; Србофобија и њени извори. М. Милојевић (стр. 577-586)