Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

чињеницама нашега времена. Томе највише доприноси пишчев метод честог враћања назад. Тако и поводом ове ~данашње помаме“ налази за потребно да говори о деловању Стјепана Радића за кога одмах, пре него што изнесе макар један цитат, каже да је „излио много и много жучи, смишљено ширио неистине о Србима продужујући рад Анте Старчевића и тиме помажући јачање србо фобије и у земљи и у Европи“ (стр. 40). „Међу садашњнм великохрватским србомрсцима он заузима једно од првих места својом историјском улогом и наопаком науком“ (на истом месту). Зар га за више од шест деценија од смрти нико у томе није превазишао? Остављајући на страну повезивање Радића са Старчевићем поставља се питање да ли се уопште могу узимати у обзир ставови који су често мењани (чак и у току једног разговора) да се морало сумњати у њихову озбиљност. Том републиканцу и монархисти нису веровали ни политичари ни новинари, без обзира да ли су знали за Супилову оцену коју је време потврдило. Да ли личност која није ни у чему доследна може то да буде у мржњи? Није ли стога поређење непоузданог Радића са доследним Старчевићем претерано макар да су се извесно време у нечему слагали? Старчевић је био злодух који је наговештавао стравичне сабласти али се то не би могло рећи за превртљивог Радића. Зато изгледа сувишно пребацивање онима који су прећуткивали „све његове настраности“ (стр. 43) а да ниједна од њих није поменута сем ако то није (што се наводи у следећој реченици) да је краљу Александру 1928. „препоручивао владу без парламента што је краљ убрзо и спровео“. Краљ то није спровео „убрзо“ већ неколико месеци после Радићеве смрти. Колико писац не води рачуна о хронологији показује и део реченице у коме каже да је Радић од краља „примао мандат за састав владе и био радо и често приман у двору“ (стр. 43). Ако се нешто пре тога каже да је мандат за састав владе примио три дана пред смрт јасно је да је могао бити приман у двору само пре рањавања и прихватања мандата. Када је Радићу понуђен мандат? Познато је да је после рањавања Радића Веља Вукићевић поднео оставку и да је до 6. јануара 1929. председник владе био Антон Корошец. Када је реч о Радићу пре се може поставити питање зашто су краљ и владајући кругови рачунали на њега и замлаћивали се с њим. Опрезност писац показује у највећој мери када говори о ширењу србофобије у Коминтерни. Њена политика према Србима се само овлаш додирује. Од писца се не би могло тражити да улази у ширу расправу (поготово док архива не постане доступна) али је требало приказати основне ставове из којих би уследио закључак о злом семену „које је Коминтерна посејала у Југославији“ (стр. 61). Србофобија је била средство Коминтерне (као и фашизма) у борби против Југославије а нажалост постала је политичка основа дело-

580

Јеремија Д. Митровић: Србофобија и њени извори. М. Милојевић (стр. 577-586)