Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

вања југословенских комуниста и тиме њихове одговорности за србофобију. Писац је уопште само указао на нека изворишта србофобије ван Југославије (нажалост не и у Аустрији и Немачкој иако тврди супротно на стр. 61) али површно. Разумљиво је да су значајнија унутрашња која су, са своје стране, утицала на заузимање ставова ван Југославије (за шта је Коминтерна добар пример). Да је књига писана нешто касније морала би да обухвати и србофобију и тамо где се не би могла очекивати, у државама које су географски удаљене од Балкана н које никада нису могле иматн било какве претензије према територијама на којима су Срби основали своју државу. Нажалост, политички интерес је толико изражен да је мржња према Србима изазивана нарочито у државама које су сматране пријатељским. Тако је обезбеђена подршка сецесионистима који су свој наум могли да остваре само на основи србофобнје што такође потврђује да је србофобија у иностранству подстакнута из Југославије. Писац се због тога с правом више задржао на унутрашњим изворима србофобије али углавном фрагментарно и непрегледно, скачући с предмета на предмет и чинећи грешке које се писцу његовог положаја не би смеле допустити. Тако, на пример, он каже: „Због те србофобије изнутра Југославија се распала 1941. брже него што се то могло очекивати“ (стр. 61). Жестина те србофобије није истакнута па ни њен утицај на утгутрашњу чврстину државе. Историчар не мора да познаје међународно право али мора да зна да се држава не распада окупацијом. Савезници тај став нису прихватили ни у Првом ни у Другом светском рату већ су све време одржавали односе с краљем и владом. У свом стилу он после горњег навода наставља: „Тежину удара поробљивача највише су осетили Срби јер је Хитлер само њима објавио рат као љутим противницима Германа. Сетимо се како су окупатори 1941. упши у Београд а како је то изгледало у неким градовима Хрватске, Словеније и Македоније, нарочито у Загребу, Марибору и Скопљу“ (на истом месту). Само се у необавезном политичком жаргону може рећи да се рат објављује народима. Познато је да је Хитлер наредио да се Југославија уништи као држава иако је знао да су Срби учествовали у збацивању владе која је потписала Протокол о приступању Тројном пакту. Зато је, уместо уласка у Београд, требало поменути бар бомбардовање Београда 6. априла 1941. Али и када говори о уласку у Београд и друге градове вероватно не мисли на борбе и освајање градова већ на ~дочек“ на који су окупатори наишли. Узроци србофобије се морају и даље истраживати (стр. 62) али се свакако мора мењати и однос према њој. Није ли лоша пропаганда и лењост српских интелектуалаца омогућила србофобији да пушта корене и у страном свету? Осим тога држава није

581

Јеремија Д. Мнтровић: Србофобија и њени извори, М. Милојевић (стр. 577-586)