Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

организована тако да може да одоли нападима изнутра. Посебно су слаби српски политичари и дипломати. Срби су све добијали на бојном пољу а губили за зеленим столом, без обзира с ким су преговарали. Разлог за то је унутрашња неслога. Писац није имао времена (а није ни било потребно) да укаже које су снаге спајале, мнриле а које раздвајале али је наговестио да је првима припадала црква а другима политичке странке. Добро је што је истакао да политичари никада нису тражили подршку споља али је то почео Мачек (стр, 63). Шта тек да се каже за каснији пернод? Међутим, и између два светска рата међустраначки сукоби су прелазили разумну меру и поткопавали Југославију. Довољно је поменути Светозара Прибићевића који је помогао Хрватску сељачку странку да би се светио другим странкама. Касније су многе српске странке изабрале Мачека за носиоца листе удружене опозиције (на изборима 1938) а зна се како се он одужио не само њима него и држави. Срби нису увек били сложни ни када су се борили за своју слободу. Познато је како су се неке војводе односиле према Карађорђу. Није реч о томе ко је био у праву и да ли би најпотпуннја хармонија била довољна за успех устаника већ о високом степену политизације Срба која је била изнад националне слоге. Шта рећи о држању комуниста? Уместо да расправља о суштинским питањима узрока србофобије писац се упустио у полемику о ситним замеркама за фаворпзовање Срба и Србије на штету Хрватске и Словеније (стр. 61-64) непотребно убацујући опаске којима није место. Између две реченице у којима се помињу споменици краљу Томиславу и подручја на која Хрватска претендује писац убацује реченицу: „Тај Томислављев знак у нсто време је и доказ несмотрености једног краља који је и своме сину дао име Томислав" (стр. 65). Ако већ ннје могао да се уздржи да због неког Илпје нападне светог Илију пнсац је то могао да каже у фусноти и тако ублажи повреду несумњиво најсимпатичнијем потомку лозе Карађорђевића данас и да не раздваја две међусобно повезане реченице. Оправдана је пишчева критика укључења јужне Далмације у Бановину Хрватску 1939 (стр. 66) али то нема везе са споменицима и сличним обележјима већ је део опште велике грешке која је тада учињена. Заборавило се да бановине намерно нпсу биле етнички чисте али су, упркос томс, Барања и западни Сре.м датн Хрватској иако се зна шта јој је припадало. To, међутим, није предмет расправе о србофобији. Писац каже да се тн проблеми „делом преплићу и са србофобијом“ која служп за камуфлажу „великохрватског похода који злослутно прети и Србима п миру на Балкану“ (стр. 66). О томе треба писати а не шта и какви све Срби нпсу и шта је дато Хрватима (стр. 66-67).

582

Јеремија Д. Митровић: Србофобија и њеии извори, М. Милојевић (стр. 577-586)