Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

Говорећи о културном и политичком јединству Срба писац каже: „Срби на иелом простору треба да имају заједничке прославе, што вшие заједничке политике, заједничке школске уџбенике и све оно што их народносно спаја - како је уГлавном било све go почетка ово? века, go уједињења (курзив Ј. М.). Срби треба да имају заједничке културне и просветне установе, треба да ожнве оне установе које су им укинуте или им је на некн начин ту и тамо ограничено деловање. Омогућити им обнову свих културних и верских споменпка“ (стр. 71). Остаје нејасно оно што је главно; шта је „српски простор“? Да ли обухвата само Југославију или нешто више? Шта су „заједнички уџбеници“, „заједничка штампа I ', „заједничке установс“? Верски споменици ннсу национални, утолико пре што је писац већ на почетку расправе критиковао поистовећивање верског и националног а касније да је хрватско све што је католичко (стр. бб). Ако се мисли на Србе у Југославији онда је бесмпслено да се већински народ затвара у гето уместо да у рукама има све полуге властн у држави. Другачији је положај Срба ван Југославије. Мора се иматн у виду да ннједна држава не дозвољава рад по страним уџбеницима и програмима. Познати су неспоразуми у вези с правпма мањина (код нас нарочито Шиптара). Зато је прво требало размотрити питање државних и политичких оквира. Сада се види у какве је тешкоће запао писац зато што није прво обрадио питање политичког једннства Срба јер се оно у историјн постављало и раније и оштрије. Питање културе је само ублажавање последица тернторнјалне разбнјености народа. Због тога су желели да се уједине сви народн који то у прошлости ннсу могли (Немци, Италијани, Срби) или који су после Другог светског рата вољом других раздвојени (Вијетнамци, Немци, Кореанци). Средњовековкне српске државе су покорене у другој половини XV века a Срби су се у једној држави нашли тек крајем 1918, иако не сви. Питање државности није само формалноправно и зато се не сме занемаривати a то се чини употребом израза ~простор“ или „земља“. Пнсац зато каже да простор на коме Срби живе треба да се зове ~српска земља“ или „Србија“ - „онако како је народ своју земљу увек називао“ (стр. 73). Очигледно се мисли на балкански простор (а не и на Америку!). Уочавајући опасност од „Велике Србије“ писац покушава да том изразу ублажи значење али схвата да се иза речи ~велика“ крију претензије на „нешто више од тога“. Он помиње Италијане (стр. 73) а могао је да помене и Немце, Албанце, Бугаре, Словенце, Македонце... Тиме се задире у подручје других. Зато писац каже да су Срби мислили „само на свој народносни простор (курзив Ј. М.), на простор који је историја обележила још у средњем веку и дала му име ’Србија’. Тај назив „велика" у ствари значи сједињење, то значи да Србија оживљена почетком XIX века треба да буде оно што је била још у време

583

Јеремија Д. Митровић: Србофобија и њени извори, М. Милојевић (стр. 577-586)