Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

Чињеница је да се међународни акти све чешће непосредно примењују у унутрашњем праву, с једне стране зато што су тако формулисани да се могу непосредно примењивати без посебних аката државних органа, а с друге стране, зато што су акти међународних организација извршни одмах по усвајању. Међутпм, то не отклања општи проблем односа између унутрашњег у мсђународног права, који се може посматрати и сведен на нижи степен: као однос аката, односно устава и закона и међународних уговора. To питање је постављено много пре него што је дошло до међународне заштите људских права, али је, разумљиво, данас најважније у тој области. Без обзира на све прокламације о прнмату међународног права. чињеница је да се то дејство може испољити тек пошто се створи једно правило међународног права (а та правила стварају државе) и пошто га држава прихвати. Зато, и када устави проглашавају примат међународних уговора или их сматрају за саставни део унутрашњег права или изједначују са законима, остаје основно питање које се тиче правне могућности да држава прихвати један акт или једну обавезу супротну некој одредби устава. Ако државе не прихватају међународне акте из области људских права. то значи да их не сматрају супротним уставима. Своје интересе државе покушавају да заштите задржавањем права да примене мере које сматрају погодним за очување своје безбедности и других највипшх вредности не само када су у питању међународни уговори већ и декларације (што је мање познато, a на шта скреће пажњу Владан Василијевић. на стр. 19, бел. 59), To је уграђено како у најважније међународне документе, као што су међународни пактови о људским правима и Завршни акт КЕБС-а, тако и у уставе многих држава, па и Југославије. Зато, када Владан Василијевић каже да збуњује лакоћа преузимања међународних обавеза ~у поређењу са спремношћу да се њима и суштински, ане само формално, удовољи“ (стр. 26), то свакако треба да важи за ограничења или сужавања права и слобода преко дозвољених оквира, на шта указује цитат из чланка Ннне Вајић који наводи (стр. 26317). 11 Није неважно поменути да се ранпје на међународним скуповима није о поштовању људских права у Југославији, можда зато што то није било потребно политички утицај-

11 О ограничењима на која указује Нина Вајић (1991) по уставу од 1974. вид. такође М. Милојевић, ..Људска права и слободе у југословенском уставном поретку и међународне обавезе Југославије“, Права човека и савремена кретања у кршшналној ПолшТшии. 11 изд., Београд, 1989, стр. 8-13. У оцени је умеренији Константин Обрадовић који сматра да се стање у законодавству непрестано побољшава алп да је проблем у „поступцима оних којп су позвани да, поштују прописе". К. Обрадовић, „Права човека и Југославија", Међунарвдни проблеми, 1990, бр. 2, стр, 128. Он сматра да је проблем и у неодговарајућој подели надлежности која онемогућава федерацијн да „врши непосредни надзор над поштовањем права човека у републикама и покрајннама нити може да брзо и сфикасно интервеннше да отклони евентуалне повредеЧ Исто, стр. 129.

598

Права човека. Зборник докуменаша, Момир Милојевић (стр. 595-602)