Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

Инвеститор (градитељ) који гради за себе или за тржиште не мора бити власник земљишта. Ово омогућава установа права грађења која je уређена Законом о власништву (члан 280-296). Носитељ права грађења je власник зграде на туђем земљишту, a то право није законом временски ограничено. Оно ce може основати како на земљишту на коме већ постоји зграда тако и на неизграђеном земљишту. Стјецатељ права грађења стјече земљиште за грађење без накнаде, a будући да га може хипотекарно оптеретити као сваку другу некретнину (члан 280 став 2. и члан 285. став 2), његовим стјецањем добива способност прибављања кредита за изградњу зграде, Прибављањем земљншта без икакве накнаде снижавају ce трошкови изградње зграде (стана) за износ цнјене земљишта која данас поприма астрономске размјере. Зато je оснивање права грађења модел за изградњу социјалних станова, пут према великом и далеком циљу да сваки грађанин ове земље оствари своје природно право на долнчан стан.

Носитељ права грађења, власник зграде односно посебног дијела зграде (стана или друге самосталне просторије), умјесто цијене земљишта дужан je плаћати релатнвно малу накнаду власнику земљишта y износу просјечне закупнине, која би ce мјесечно плаћала за такво земљиште, ако није друкчпје уговорено. Ta обвеза прелазн и на његове правне сљеднике, на све који стекну право грађења по бнло којој правној основи. Оснивањем права грађења власннк земљишта - локална самоуправа осигурава трајан извор прихода y виду градске ренте, која, иако мала по јединици површпне, са стотина п тнсућа грађевпнских честнца, перманентно притјече y комуналне фондове за пнвестирање y комуналну инфраструктуру. Овако ce осигурава кружни ток капитала инкорпорираног y земљиште.

Из овога произлази захтјев да ce државно земљиште законом пренесе y власништво јединица локалне самоуправе које су по Уставу РХ, између осталог, дужне; „да ce брнну о уређивању простора и урбанистпчком планирању, о уређивању насеља и становања, и о комуналшш дјелатностима” (члан 128. став 2). Неприродно je да je власник градског грађевинског земљишта држава, која нпје дужна одржавати, обнављатп, модернизпратп и ширити комуналну инфраструктуру, a да су тога права увелико лишене јединице локалне самоуправе којима je то уставна дужност. Пријеносом земљишта y власнпштво једнница локалне самоуправе, уз правилно господарење; оснивањем права грађе-

134

П. Симонети, Право грађења (стр. 131-170)