Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

и радп провођења планске изградње, али и ради усмјеравања градске ренте y комуналну инфраструктуру, изградњу „социјалних станова” и пословних просторија за непрофитабилне намјене. 12 Проводи ce урбана комасација и строга парцелација грађевинског земљишта. 13 Зонирање грађевинског земљишта одређивањем намјене површинн земљишта суставно ce проводи већ сто година y развијеним земљама. 14 Ограничава ce и присвајање градске ренте порезом на промет и одређивањем правичне накнаде, ниже од тржишне цијене за земљиште y случају извлаштења. Извлаштење земљишта ce подузима када град односно опћпна не може под сношљивим увјетима уговором прнбавити грађевннско земљиште ради изградње комуналних објеката п социјалних станова или оснивања права грађења ради изградње таквих и сличних зграда, као и ради проширења градске инфраструктуре и њене реконструкције те ради изградње јавних зграда. 15

начнн који ce законом забрањује није одузела држава, него je оно поништено y јавном интересу” ( Хисторија човјечанстоа - Културни и научни развој, св. VI, књига друга, F. Caroline Ware, К. М. Panikkar и Ј. Romenin, Двадесето стољеће, изд. Напријед, Загреб, 1969, стр. 332, шире о просторном планирању y Двадесетом стољећу y истом дједу (стр. 329-344); о просторном планирању y Италији, S. Amorosino, Beni ambientali, culturali e territoriali, CEDAM, Падова, 1995; видјсти: П. Симонети, О праоном режиму грађевинско? земљшшпа, у: Зборнику Правног факултета Свсучилишта y Ријеци, бр. 17. вол. 1, стр, 15. и тамо цитнрана литература.

12 На прнмер, град Stockholm y Шведској од 1904. до 1950. године откупио je neдесет посто неизграђеног грађевинског земљишта y граду. a исто толико y резервним зонама ( Хисторпја човјечанства, стр. 336).

13 А. Мариновић-Узелац, Урбанизам y демокраиији, Законитост, 1992, бр. 5. стр. 745-749.

14 Д. Кечкемет, Град за човјека, „Друштво хисторичара умјетности”, Загреб, 1981, XXVII, стр. 8; Р. Супек, Град по мјери човјека, Напријед, Загреб, 1987, стр. 155. Шире о знаности просторног планирања, А. Мариновић-Узелац, Теорија намјене површине y урбаншму, Техничка књига, Загреб, 1989, стр. 61-87. и y Хисторији човјечанства, стр, 309. и даље.

15 Б. Благојевић, Експропријација, „Право на стан и стамбена изградња”, Анали ПравноГ факултета y Бео Граду, 1961. бр. 4; F. Messineo, Monnaie di diritto civile e commerciale, noua ed, Giuffré, Milano, 1965, vol. seconde, erp, 345. У Италији je 30. студеног 1919. донијет Закон о експропријацији грађевинског земљишта ради изградње тзв. народних кућа (case popolari), видјети: F. de Martino, Commentario del Codice Civile, diretto di Scialoja Branca, quarta ed., Zanichelli, Bologna - Roma, 1976, crp. 163, биљешка 4, y којој ce наводи да су још 1885. године донијети први прописи о експропријацији ради провођења планске изградње y опћем интересу. Видјети приказ садашњег законодавства, L. Marotta, I nuovi profili dell’espropriazione per puhblica utilitu, CEDAM, Падова, 1985. За Француску видјети: P. Bon - P, Carrias, Expropriation (dictionnaire juridique), Dalloz, Paris, 1993. У CP Њемачкој 3. коловоза 1953. донијет je посебан Закон о прибављању грађевинског земљишта (Ring, Erbbaurecht im Staudingers, Kommentar zum 808, Band 1, 11 Auflage, 1957, 111 Band 1956, стр. 890). Аустријски Закон o праву грађења (новела 1921) прописао je да ce неће за стамбене потребе експроприрати земљиште оних правних особа које могу конституирати право

137

П. Симонети, Право грађења (стр. 131-170)