Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

љишта које je оптерећено правом грађења његов носитељ има овласти н дужности плодоуживатеља” и да je „свака томе супротна одредба ништава” (члан 281. став 1). Другим ријечима, гледе земљишта, праву грађења су иманентне „овласти и дужности” права плодоуживања.

Када Закон каже да носитељ права грађења има овласти и дужности плодоуживатеља гледе земљишта, под појмом земљиште треба подразумијевати и све интегралне дијелове земљишта, осим зграде која je од земљишта одвојена правом грађења, као и друге грађевине и направе које су од земљишта правно одвојене неким другим стварним правом (право служности), или концесијом било y корист носитеља права грађења или неке друге особе (члан 9. став 4. ЗВ).

Носитељ права грађења, дакле, није власник ни дрвећа (воћака, маслина и др.) које je засадио, ни биљака које je посијао, као нн плодова и свих других упорабљивих стварп које земља рађа на својој површини, без обзира што их je посијао, пресадио и узгајао; он стјече право власништва на траву, дрвеће и све друге плодове које земља рађа на својој површпни када ce од земљишта физички одвоје. Исто вриједи и за све остало што ce одвојило од земљишта, не умањујући његову бит, осим кад закон друкчије одређује (члан 205. став 3. ЗВ).

Носитељ права грађења нема право на награду за нађено благо y земљишту, алн има - за нађено благо y зградж (члан 140. став 8. ЗВ). 77

Право грађења као некретшша y правном погледу ce, међутим, битно разликује од права плодоуживања по правној природи, посебно гледе прометности. Право плодоужнвања као „особна служност” (члан 199. став 2. ЗВ), наиме не може ce преносити с овлаштеника на другу особу (члан 202. став 1. ЗВ); оно ce y начелу не може ни наслиједити, осим ако je изричито основано за овлаштеникове насљеднике (члан 202. став 2. ЗВ), али и тада ce смрћу насљедника којп je наслнједио „особну служност" (дакле и право плодоуживања) „она безизшшно гаси" (члан 202. став 3. ЗВ). Право грађења je насупрот томе, „отуђиво п насље-

77 Погрешна je законска формулација „у зградн која je припадност земљишта на којем он има право грађења”, (члан 140. став 8), јер право грађења правно одваја зграду од земљштгга тако што je зграда његова припадност ~као да je оно земљиште’ (члан 280. став 3. ЗВ). Зграда јс припадност земљишта кад нема права грађења.

166

П. Симонсти, Право грађења (стр. 131-170)