Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

процес закључивања мсђународних уговора могло протумачити као признање тих територијалних целина за државе. To би могло да произведе озбиљне политичке проблеме. Генерални секретар УН, као депозитар многих вишестраних конвенција je констатовао да таква нзричита политичка питања излазе изван његове надлежности као депозитара уговора. Из ових разлога y уговорима ce ова спорна питања прецизно уочавају да би ce избегли нежељени спорови. 30

Бечке конвенцнје, y начелу, потврђују напред изложена запажања о раду депозитара. Дужности депозитара имају међународно обележје и депозитар je дужан да делује непристрасно y вршењу својих дужности (став 2. члан 76. и 77. бечких конвенција од 1969. односно 1986).

И раније y пракси, a и y току рада Комисије за међународно право y вези са доношењем конвенција, поставило ce питање да ли депозитар има надлежност, ван својих функција, да верификује регуларност извршених од страна уговорннца. Заузето je средње, неутрално решење, a наиме: депозитар тражи формалну регуларност, али „у случају неслагања између државе и депозитара по питању испуњавања дужности овог последњег, депозитар he скренути пажњу (курзив С.Ђ.) државама потписницима и државама уговорницама, или, ако je потребно, надлежном органу међународне организације y питању“. Значи, уколпко депозитар констатује извесне неправилности, он не доноси мериторну одлуку већ само скреће пажњу странама уговорницама укључујућп и надлежни орган међународне организације (став 2. члан 77. Бечке конвенције од 1969). To исто важи и за уговоре међународних организација (став 2. члан 78. Бечке конвенције од 1986).

У овом решењу je мање наглашена улога депозитара, него што je био случај y пракси Друштва народа. У доктрини ce наводе примери вршења функције који су прекорачили испитивање

30 Такав je случај био с одређивањем вигас депозитара, тј. влада СССР, В. Британије и САД y Московском споразуму о забрани вршења нуклеарних експеримената од 1У63. године. Уговор je био отворен за наизменични потпис или приступаље „свим државама". Свакој од њих je остављено, да сагласно својим политичким одређивањима одреди депозитара, илн да га бира зависно од тога да ли je, пре свсга, призната од државе-депозитара. Овај систем јс примењен и y многим другим случајевима. У доктрини ce истиче да je та пракса напуштена са престанком хладног рата деведесетих година прошлог века (N.Q. Dinh, Р, Daillier, A. Pellet, op. cil., p. 183, 184); C. Аврамов-М. Kpeha, op. cit., стр. 487.

183

С, Ђорђевић, Регистровање, објављивање и депоновањс... (стр. 171-187)