Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

У југословенској пракси, нису регистровани код Секретаријата УН сви закључени уговори. Као критеријум ce није узимала врста уговора или облик чина давања пристанка на обавезивање, већ ce полазило од значаја конкретног уговора за опште интересе земље. Покадкад и квалитет и ажурност правне службе Министарства иностраних послова били су пресудни за вршење ових радњи.

Акт о ратификацији са текстом међународног уговора и прилозима који чине саставни део уговора, објављивао ce y службеном листу најкасније y року од тридесет дана од ратификације (члан 19. Закона о закључивању и извршавању међународних уговора). 33

Уговори су ce, y време СФРЈ, објављивали на свим језицима народа Југославије (српскохрватски, хрватскосрпски, словеначки и македонски) a такође, по потреби, и на мађарском и албанском језику.

Било je великих закашњења y објављивању уговора. Поставило ce питање целисходности објављивања уговора на свим поменутим језицима, посебно ако je реч о уговорима закљученим y оквнру специјализованих агенција, са свим прилозима стручне природе.

По поменутим Закону о закључивању и извршавању међународних уговора од 1978. ратпфикованп међународнп уговори су ce евидентирали и чували y савезном органу управе надлежном за иностране послове. Изузетно, ратнфиковани међународни уговори којима ce уређивала војно-економска и војнотехничка сарадња евидентирали су ce и чувалн y савезном органу управе надлежном за народну одбрану (члан 20. Закона). Уколико нам je познато, они ce нису објављивали, што je такође случај н са евентално уговорима, за које je унапред утврђено да ce неће објављивати (тајни и др.).

Протоколи, записници и други писмени акти y циљу извршавања уговора (тзв. административни уговорп из члана 2. Закона) достављали су ce Савезном извршном већу тј. влади ра-

33 Службени лисш СФРЈ, 55/1978,

186

С. Ђорђевић, Регистровање, објављивање и депоновањс... (стр. 171-187)