Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

рена промена организационог процесног права. Te су ce промене неминовно рефлектовале y домен функционалног процесног права па ce y тој димензији испољавају као акти трансформисања до тада важећег поступка остварнвања правне заштите.

изврганом поступку из 1978. шдинс (Службенч лчст СФРЈ, бр. 20/78, 6/82, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91, Службени лист СРЈ, бр. 27/92, 31/93, 24/94) као и општеприхваћеном приступу да његова решења фаворизују позицију дужника y постуттку, није y свему примср сасвим успешног и перфектно редакцијски уобличеног акта. Закон о извршном поступку од 30. јуна 2000. године нз више разлога преставл>а неуспешан законски текст. Пре свега због тога што je y знатној мери заснован на нсдоследној и једностраној критици претходног закона и уз широко ослањање на оппгга места. Крајем деведесетих година прошлог (двадесетог) века, Закон о извршном поступку из 1978. године постаје предмет све снажније критике научне и стручне јавности. У најошитијим оквирима дискредитује ce на бази идсолошких квалификатива. Сматра ce текстом који je y свему израстао из вредности већ превазиђеног система друпггвених (самоуправних) односа. Указује ce на потпуну неефикасност закона јер својим компликованим a често и непрецизним правилнма поступања обесмишљава овај вид правне заштите. У наведеном смислу нису биле усамљене ни оцене по којим поступање извршног суда прати комплскснија процедура од оне y којој je донета пресуда којом ce утврђује постојање одређеног потраживања. Критикована су и решсња којима ce фаворизовала позиција дужника y извршном поступку. Тексту ce замерало да je постао кочница рада правосудних органа н да тиме y значајној мери дерогира ефекте парничног поегупка доприносећи општој правној недисциплини грађана. У критици ce претеривало a нису изостале ни паушалне оцене. У стварн, закону ce замерало и оно што ce требало н морало остварити применом других прописа -пре свсга оних којима ce уређује поступак стсчаја и ликвидације правних субјската. Одсуство политичке да ce примени процедура генералног, општег извршења према инсолвентном дужнику деградирала je y одлучујућој мери смисао индивидуалног извршења јер оно претпоставља постојање и примену коректива садржаних y стечајним прописима. Појавила ce пракса за коју нема примера y развијенијим правним системима да je дужник сам блокирао своје рачуне y циљу изигравања поверилаца уз истоврсмено отварање нових преко којих je несметано пословао. Санкције није било. Закон je, дал 3 е, узиман као разлог неефикасности инструмената којим ce обезбеђује извршење уговорних обавеза. Сасвим ce губило из вида да je тај проблем последица неразвијености сисгема обезбеђења уговорних обавеза y нашем праву y целини, a пре свега y законодавству о облигационим и стварноправним односима. У значајном делу tomb je доприносило и катастрофално стање y домену фактичких и правних евиденција непокретности. Сасвим су запосггавл>ени организациони моменти који су додатно утицали на неефикасност извршног поступка. Ефикасност поступка je угрожавао и недовољан број судија којима je поверено вођење поступка уз њихов, y свим сегментима, лош, могло би ce рећи, понижавајућн друштвени статус. У потпуности je игнорисан крајње неповољан и нестабилан друштвени контекст y којем ce остваривала примсна закона. Озбил,нија и одговорнија критика Закона о извршном поступку из 1978. године сигурно би уочила значајне недостатке овог текста. У претежном делу ти недостаци би одговарали оним који су антиципирани али би ce, с друге стране, повело више рачуна о стицају низа спсивашњих утицаја који негативно партиципирају на остваривање правне заштите. Подухват би подразумевао и водио рачуна о томе да постоји озбил s ан дефект постојећег правног система и општа нестабилност друштвених односа која ce значајно рефлектује на проблематику извршења. У сваком случају Закон о извршном поступку из 1978. године престао je да буде поуздан инструмент остваривања оних цнл>ева због којих je инкорпориран y правни систем. Требало га je заменити новим и квалитетнијим. До новог законског текста ce морало доћи ангажовањем свих расположивих потенцијала и уз максимално уважавање идеје да je, y више праваца, реч о изузетно комплексном законодавном подухвату. To ce, међутим, није догодило. Веома брзо и без одговарајућих припрема може ce рећи кампањски уследило je доношење новог закона са претензијом да ce ради-

189

Р, Ксча, O промснама Закона о парничном поступку (стр. 188-204)