Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

остварено y домену појединачних регулатива грађанског судског поступка не може носитн атрибут сасвим успешних нормативних подухвата. Све то упућује на закључак да будућа новелирања треба знатно боље припремити и координирати.

Планирају ce одговарајуће промене y оквирима неких других ванпарничних материја. Очекује ce доношење нових стечајних прописа a такође и преношење неких ванпарничних ствари y ингеренцију јавних бележника, нотара. Све je снажније артикулисана идеја о неопходности посебне регулативе избраног, арбитражног судства.

П

Заједничко обележје већ остварених промена јесте то да je до њих, по правилу, долазило парцијално уз изостајање потребне координације новоуспостављених режима са ширим али и непосредно повезаним регулативама. У низу аспеката те промене нису допрннеле стабилизацији правног система нити су принципијелно поправиле стање обухваћено новим нормативама.

Наведени приступ прати и материје које тек y перспективи треба да буду предмет новог законодавства укључујући и регулативу парничног поступка. Елементарно формулисан законодавни метод би подразумевао претходно давање, што je могуће прецизнијих, одговора на више питања и проблема. Тек тада ce стварају услови да нова нормативна решења реално, a не фингирано, гарантују усавршавање важећег модела остваривања правне заштите. Потребно je јасније раздвојити (евентуалне) мањкавости постојеће процедуре од низа других утицаја, правних или ванправних дефеката, који ce често, и сасвим неоправдано, импутирају недостацима парничног поступка. У наведеном светлу треба формулисати став о оправданости и садржају евентуал-

упоредних правних система. Раније важећа организација судова и надлежност je престајала да важи 31. XII 2003. године a нови судови - апелациони судови и Управни суд јога нису били формирани. Распуштањем Народне скупштине престала je могућност да ce изменама и допунама Закона о уређењу судова примена новоуспостављсних решења пролонгира за још неко време како je то бил« y више наврата. Проблем je, y правно-техничком али не и y суштинском виду, делимично ублажен доношењем привремене мере Уставног суда Србије. Овај колоквијални приказ проблема y домену организационог процесног права сасвим јасно показује да веома значајни проблеми y функционисању судске власти произлазе из неодговорног, може ce рећи игнорантског понашања других видова власти - како законодавне тако и извршне.

191

Р. Кеча, O променама Закона о парничном поступку (стр. 188-204)