Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

остварити потребан склад организационе нормативе са законским решењима функционалног типа. У ранијем периоду то није било сасвим лако ни једноставно. Подељеност законодавних компетенција чинила je знатно комплекснијим процес хармонизовања организационих са решењима функцноналног процесног права. 7 Као што je познато, трансформацијом Савезне Републике Југославије y државну заједницу, Република Србија стиче пуне законодавне компетенције y целинн правосудне регулативе. Ранију самосталност y домену организационог процесног права сада употпуњава самосталност и y области функционалног процесног права. По раније важећим уставним решењима претежан део регулативе судских поступака био je на нивоу савезне

7 Као илустрација да несклад организационог са функционалним процесним правом може имати шире последице од оних које ce имају y виду приликом парцијалног рсдакцијског подухвата може да послужи актуелни проблем y домену правних лекова. Испољава ce као недостатак још једне инстанце која би ревизији и захтеву за заштиту законитости републичког јавног тужиоца обезбедила квалитет и обележје типичано за навсдене правне лекове. Ревизија (као и захтев за заштиту законитости ) већ по дефиницији јесу правни лекови деволутивног својства о којима би морао одлучивати суд вишег ранга од оног који je донео пресуду побијану правним леком. To својство ce гарантује када првосгепену надлежност y одређеном спору има општински суд, суд жалбе je окружни a ревизијски суд јесте Врховни суд Србије. Проблем настајс y оним споровима y којима y првом степену поступа окружни суд, суд жалбе јесте Врховни суд Србије који исто тако поступа по ревизији. У овом последњем случају недостатак једне инстанце ce покушао решити посредством правила о другачијем (ширем) саставу Врховног суда када одлучује по ревизији y односу на онај састав y којем одлучује по жалби (члан 44. став 4. Закона о парничном поступку). Тиме ce, међутим, нису отклонили недостаци једне, више, судске инстанце. Наведени проблем делимично ублажава чињеница да je претежан део првостепене надлежности још увек поверен ошптинским судовима. Увођење апелационог судства и одузимање инстанционе надлежности окружннм судовима да одлучују по жалби, y светлу донетог али још не примењеног Закона о уређењу судова, обезбеђује вишу инстанцу y пуном значењу појма представшајући пример потребног координнрања решења садржаног y организационом са решењима функционалног прописа. С другс стране, велико јс питање да ли су редактори цитираних правосудних прописа из 2001. грдине уопште рачунали са могућношћу да ће парнични поступак прсд општинским судовима y претежном делу бити вођен пред судијем појединцем a ови судови имати својство инокосних судова. Новелом Закона о парничном поступку из 2002. године (Службенп лист СРЈ, бр. 3/02), члан 43 став 1 прописано je да судија појединац суди спорове о имовинско-правним захтевима ако вредност предмета спора не прелази износ од 300.000 динара. Исти износ по члану 382 Закона о парничном поступку јесте услов за допуштеност ревизије y оним споровима y којима ce допуштеност овог правног лека условљава вредношћу побијаног дела пресуде или вредношћу предмета спора. На основу члана 22. став 1. тачка 4 a contrario, може ce закључити да општински суд суди само y оним имовинским споровима y којима вредност предмета спора не прелази износ који омогућава изјављивање ревизије, износ од 300.000 динара, који, као што смо указали, истовремено представља и основ да одређени спор, y смислу цитираних одредаба Закона о парничном поступку, припадне на решавање судији појединцу. Ако ce y обзир узме да je no Закону о уређсњу судова надлежност општинских судова y парничном поступку максимално редукована и сужена y односу на раније важећа решења постаје свидентно да he ce поступак пред овим судовима водити као поступак пред инокосним судијом.

194

Р. Кеча, O променама Закона о парничном поступку (стр. 188-204)