Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

Мора се нагласити да су y нашем праву форме али и пракса остваривања правне заштите путем недржавних органа, укључујући остваривање правне заштите пред избраним судовима односно арбитражама, сасвим маргинализоване и неразвијене. To je израз изузетно неповољног правног, 14 друштвеног па и културног контекста y којем je систематски присутна резерва према овим видовима остваривања правне заштите. Томе доприносе одређена решења садржана y важећем пропису али и изразито неповољни упливи ванправног окружања. У наведеном смислу, y знатно већој мери од оне која сада постоји, треба наглашавати чињеницу да je y низу правних система који нам y свему могу послужити као узор, пракса арбитражног решавања спорова изузетно раширена и развијена. Путем избраног судства односно арбитража, врши ce систематско растерећење државног судства уз реципрочно афнрмисање арбитражног решавања спорова. Арбитражно решавање спорова ce, y пуном смислу, успоставља и остварује као паралелан и алтернативан систем правне заштите y односу на заштиту коју пружа државно судство. У свакој варијанти, и ако ce задрже постојећа решења н ако ce усвоји идеја о одвајању арбитражне регулативе од оне која регулише посебну парничну процедуру, потребно je, прво, принципијелно редефинисање домена y којима je остварив и допуштен овај вид правне заштите. 15 Друго, потребно je низом других мера н активности укључујући систематску едукацпју свих

14 Решења Закона о парничном поступку оптерећује постојање значајног недостатка. У основи су подегаена нормирању међународне арбитраже a само узгредно уређују арбитражно решавање спорова наших субјеката без прнсуства међународног елемента. Ова регулатива je пре свега ограннчена на нормирање повременог, ad hoc избраног судства које y нашем праву може бити само међународно јер домаћи субјекти y мсђусобним споровима могу уговарати само институционалну арбитражу.

15 Постојећа решења битно ограничавају могућност арбитражног решавања спорова, нетипичним сужавањем допуштености уговарања надлежности повремених, ad hoc, судова. Према одредби члана 469а Закона о парничном поступку, спорове без међународног елемента о правима којима слободно располажу странке могу износити пред сталне избране судове основане при привредним коморама и другим организацијама предвиђсним законом под условом да није утврђено да одређене врсте спорова искључиво решавају другн судови. Закон о парничном поступку, према томе, ограничава домаће субјскте захтевом да могу уговорити само институционалне арбитражне судове који су, при постојсћсм стању стварп, и y субјективној и објективној компоненти, специјализовани тако да спречавају непосредан и слободан приступ домаћих физичких лица тим институцијама. Ограничења субјективног типа произлазе из чињенице да ce могућност обраћања сталној арбитражи условљава чланством, макар једне од странака, ннституцијн при којој je образована арбитража. У објективној компоненти приступ ограничава чињеница да ce пред тим институцијама могу решаватн само привредни, трговачки спорови.

198

Р. Кеча, O променама Закона о парничном поступку (стр. 188-204)