Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

поступку, али je истовремено имплементирао нека решења из Закона о кривичном поступку. После доношења Устава СФРЈ 1974. године, донесен je и нови Закон о парничном поступку 1978. године, који je већим делом компилација закона из 1956. године. Уз многобројне измене које нису биле концепдијског карактера, овај ЗПП je и данас на снази.

Овакав ЗПП не може да одговори ни међународним обавезама државе - европске земље ce сусрећу са захтевима из бројних међународних докумената да ce поступак мора окончати y разумном року.

Најзад, према Уставној повељи државне заједнице Србије и Црне Горе надлежност за доношење Закона о парничном поступку прешла je на државе чланице.

Државе чланице су, дакле, стекле потпуну законодавну надлежност y области судских поступака.

Управо ce с тим y вези поставља питање да ли треба извршити кодификацнју која би обухватила уређење свих парничних поступака y једном Закону о парннчном поступку, или посебне парничне поступке треба регулисати y оквиру материјалноправннх закона.

Са једне стране, сасвим je сигурно да кодификација омогућује лакше сналажење судија и адвоката y укупној области процесних питања, a са друге стране, y случајевима y којима ce постављају питања из одређене области и материјални и процесни одговори могу ce наћи y истом законском тексту.

Једно од могућих решења јесте и оно по коме би неки посебни парнични поступци били уређени y ЗПП, a неки y материјалним законима. Критернјим за разграничење би ce састојао y разлогу за уређење посебног парничног поступка; ако je y питању специфична материјалноправна природа предмета расправљања, правила тог поступка била бп садржана y материјалном закону.

Такође, потребно je донети посебан законски текст о арбитражама, и искључити одредбе о избраним судовпма из ЗПП, будући да je овај закон намењен уређењу поступка пред државним судовима.

220

М. Нинковић, Поступак пред првостепеним судом (стр. 218-228)