Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

зе, који као циљ права одређује „безбедност жнвота и државе", 7 и Џ. Лока, који сматра да je извесност, поред општости, једна од битних одлика позитивних закона. 8 Међутим, први покушај да ce ндеја извесности искористи за систематизацију наука и на тај начин угради y целокупно дело, учинио je Ђ. Вико. Према Вику, „филозофија, као наука о истинитом (vero), синтетизује ce са фнлологијом (или историјом), као науком о извесном (certo) ... Извесно право (diritto certo) je позитивно право (diriîtopositiva)". 9 Оно je извесно, сматра Вико, зато што произнлази из ауторитета, a не из разума, због чега je променљиво и никад ce не остварује до краја, као ни законитост.

Идеје наведених писаца, на различите начине преузимају, тумаче и развијају другп старији филозофи и правници (на пример, П. Негулеско и А. Фојербах, који извесност, такође, повезују са потребом да ce обезбеди предвидљивост правнпх правила). 10 Посебно место међу њима припада М. Веберу, јер je он идеју извесности уградио y саме основе свог учења и на тај начин je поново афирмпсао y друштвеним наукама. Вебер, полазећи од појма друштвеног односа који ce састоји „потпуно и искључнво y изгледима да ce друштвено дела на неки (смисаоно) могућ начин“, одређује и појам права као „поредак са извесним специфичннм јемствима да постоји вероватност да ће тај поредак емпирнјски важити“, односно да постоји „правилност" y понашању. 11 „Правилност", ~ред“ или „извесност" имају за Вебера основно значење ~шансе“, ~вероватноће“, с којом људи рачунају y међусобним односима. Свн друштвени и правни пореци, следимо ли ове Веберове идеје, због тога могу да буду само извесни, али не и сигурни, какав je случај и са свим другим људским творевинама. 12

Извесношћу ce баве и писци који припадају феноменолошкој и егзистенцијалистичкој оријентацији y филозофији. Нарочиту пажњу извесност побуђује y егзистенцијалистичкој филозофији, што je сагласно основним егзистенцијалистичким

7 Видети; Б. де Спиноза, Политички трактат, Београд, 1957. 8 Видети: Џ. Лок, Дае расправе о олади, II књига, Београд, 1978. у Видети: D. Viko, Nova znanost, Zagreb, 1982.

10 Видети: I. Krbek, Zakonilost uprave, Zagreb, 1936.

11 M. Вебер, Привреда u друшшоо, I књига, Београд, 1976, стр. 18. и даље, 252253,264. и даље.

12 Видети; W. G. Runciman, A Critique of Max Weber’s Philosophy, Cambridge, 2002.

59

Д. М. Митровић, Начело законитости (стр. 55-78)