Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

тичкој Грчкој, потиснуте, протеране и готово заборављене y наступајућим вековима, сада су добиле нову актуелност, али и своје правно уобличење. Крилатице Француске револуције слободе и једнакости реперкутовале су ce на право y смислу да ce људи сматрају слободнима и једнакима, те ce слобода појединца може сузити само уговором, као актом његове слободне воље. Појединци имају урођена права, која претходе удруживању y друштво (државу), и они допуштају ограничења само када и утолико, колико je то потребно ради осигурања слободе и права других лица. 3 Отуда чак и држава и закони, као лимитатори појединачних слобода, заснивају свој легитимитет, не на божанској вољи и вољи владара као његовом световном заступнику, већ на пндивидуалним вољама и њиховом изразу - најширем уговору, тзв. друштвеном уговору ( contrat social). Воља појединца, као израз слободе н једнакости правних субјеката, маннфестује ce y правном животу кроз уговор, ergo уговор je уједно и синоним правичности. 4 Аутономија воље 5 je природно, урођено право појединаца и она je основна креациона сила која отвара хорпзонт слободе уговарања. Примењена y уговорном праву аутономнја воље има бројне последице. 6 Оне ce могу лоцпрати y три групе: садржина, облик (форма) и тумачење (интерпретација) уговора. 7 На овом месту за нас je од значаја садржина уговора.

3 L. Duguit: Traité de droit constitutionnel, Paris, 1927, t. I, стр. 200-208. „Прву кохерснтну теорију о границама слободе уговарања поставио je y седамнаестом веку француски теоретичар Дома. И како постоје две врсте закона - они који представљају природно право и они који су позитивно право - то постоје и две врсте забрањених уговора. Једни којима ce вређа природно право и добри обичаји и други, који су супротни позитивном праву." С. Перовић: Забрањени уговори, Београд, 1975, стр. 15.

4 G. Ripert: op. cil., loc. cit. „Будући да ce вољом странака слободно регулишу њихови односи, уговор je изнад свега акт правичности.... Узима ce да индивидуална слобода може бити ограничсна, али да ce та ограничења могу правдати само y мери која je потребна за одржавање слободе другога, a не ради заштите општих интереса." С. Перовић: Забрањени уговори..., стр. 17.

5 Видети: Стојановић-Антић, Уоод y грађанско нраоо, Београд, 21X14, стр. 9 и даље.

6 1) Појединци могу слободно да закључују правне послове, уређујући их по својој вољи, што подразумева н стварање нових до тада непознатих (неименованих) уговора; 2) воља странака одређује и дејство облигација; 3) унутрашња воља има предност над изјављеном; 4) при тумачењу правних послова судија истражује праву вољу креатора посла; 5) правни послови ce морају извршити онако како су креирани и могу ce мењати само вољбм твораца; 6) правни послови престају онако како су и настали, тј. y складу са вољом креатора. Једина и општа рестрикција слободе које творци правних послова уживају тиче ce ограничења која произлазе из јавног поретка. Видети: R. Demogue: Traité des obligations en général, Paris, 1923,1.1, erp. 82.

7 C. Перовић: op. cit., стр. 157.

80

О. Антић, Именовани и неименовани уговори... (стр. 79-115)