Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

2. Аутономија воље овлашћује креаторе правних послова да потпуно слободно врше промене y дотадашњем стању грађанских субјективних права, одн. да стварају, мењају и race грађанска субјективна права. 8 Једина граница je слободна воља других, чији je чувар јавни поредак. 9 Још од најстаријих права, када ce није ни размишљало о аутономији воље, y време када je сама форма знатно и битно ограничавала вољу уговарача, постављане су границе садржине уговора. Тако, већ y античком праву био би неважећи сваки уговор чија би садржина вређала пијетет, побожност, милосрђе, правичну накнаду, истину, који би за предмет имао слободу слободног човека, отрове, res sacre, ш У феудалном праву не би имао правно дејство уговор којим једна страна преузима обавезу да треће лице убије или истуче, обавезе везане за коцку н зеленашење, уговори којима би ce једном детету оставила имовина тако да би остала деца остала без наследства, као и уговори којима би ce преузела обавеза одрицања од цркве, престација чија би садржина била крађа и уопште чињење нечег рђавог. 11 Сва модерна права прокламују принцип слободе уговарања, али одмах потом постављају и неке апстрактне оквире y којима ce та слобода може кретати, a то су принудне одн. императивне норме, али и добри обичаји, правила морала и јавни поредак, с тим да je задатак суда да ова уопштена ограничења конкретизује y сваком посебном случају. Поред тога, савремена права предвиђају и низ посебних, конкретних ограничења слободе уговорања, нпр. забрана искоришћавања нужде, неискуства илн лакомислености друге уговорне стране y циљу стицања прекомерне имовинске користи (забрана зеленашких уговора, лезија и сл.), уговарање прекомерних уговорних казни, забрана уговора о игри на срећу, 12 забрана диференцијског посла, 13 уговори о продаји пацијената, односно клије-

8 Стојановић-Антић: op. cit., стр. 309-312.

у Овде ce нзраз јавни иоредак узима y најширем смислу, y смислу скупа принудних прописа, добрих обичаја и најзначајнијих моралних норми.

10 С. Перовић: Забрањени уГовори..., стр. 11. Треба истаћи да je y средњовековном српском праву постојао изузетак од правила да ce res sacre et res religiose не налазе y правном промету. Наиме, „свештене сасуде цркве Константинопоља, и молитвених домова y свим местима где постоје, не приличи другачије залагати или продавати осим за искупљење заробљеника..." М. Петровић: Крмчија Светога Саое, Београд, 1990, стр. 43.

С. Перовић: Забрањениуговори..., стр. 12.

12 Осим, наравно, када такву игру организује држава, нпр. државна лугрија, или када je допуштена по посебним прописима.

13 Врста уговора на срећу који обухвата разлику између цене неке робе y време сачињавања уговора и тржишне цене y време набавке робе.

О. Антић, Именовани и неименовани уговори... (стр. 79-115)