Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

претора дошло до промене, y смислу да je сваки споразум (pactum) код кога je једна страна уредно извршила своју обавезу имала право да захтева повраћај датог путем condictio causa data causa non secuta, као и накнаду штете путем actio doli. Временом су ови неименовани споразуми добили и директну правну заштиту путем actio praescriptis verbis. На тај начин бројни споразуми којн нису ималп своје посебно име, јер нису били унапред одређени према ~списку“ уговора који су заштићени посебним тужбама, постали су контракти - contractus innominati. Јустинијан je неименоване уговоре сврстао y четири групе: а) када ce престације уговарача састоје y преношењу својине - do ut des; б) када ce престација једне стране састоји y предаји ствари, a друге y извршењу радње - do ut facias; в) када једна страна извршава радњу a друга даје ствар - fado ut des; г) када су ce обе стране обавезале да изврше, једна другој, одређену радњу - fado ut fadas. Претор je, дакле, отворио, посткласично право учврстило, a Јустинијан коначно заокружио широки хоризонт неименованих уговора.

2. У савременим правима подела уговора на именоване и неименоване не заснива ce на критеријумима и значају који су били изграђени y римском праву. Грађански законици ову поделу не познају. 14 Она je дело правне науке. Критеријум поделе на именоване и неименоване уговоре заснива ce на чињеници да ли позитивно право, под одређеним називом уговора, уређује права и обавезе уговорних страна, критеријум je дакле - законско регулисање. 15 Иако je ова подела плод теорије, то не значи да она нема практичног значаја. Напротив, правни значај поделе уговора на пменоване и неименоване je вишеструк.

3. Тако, именовани уговори имају ту предност, пошто их прописи посебно a често и детаљно регулишу, да je за настанак уговора довољна сагласност странака само о њиховим битним елементима. Све остало што није уговорено, али je законом уређено, сматра ce уговореним. Код уговора о продаји (купопродаји) довољна je сагласност о два елемента, предмету и цени, док ce одговор на сва друга питања (нпр. форме уговора, ризика случајне пропасти ствари, располагања туђом ствари или спорним правом, одређеним проблемима y вези с ценом, временом и

14 Изузетак, донекле, представља само Code civil, који, под утицајем аугоритета римског права, само на посредан начин указује на ово разликовање (члан 1107).

15 Видети: С. Перовић: op. cit., стр. 191.

О. Антнћ. Именовани и неименовани уговори... (стр. 79-115)