Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

местом предаје ствари, одлагања извршења обавезе, материјалннх или правних недостатака, неиспуњења уговорене престације и др.), налази y законским прописима, те ce сматра да су странке пристале и на те елементе о којима, y ствари, и није било речи при преговарању и закључењу уговора. Именованп уговори, дакле, ослобађају странке да детаљније уређују своје односе, чиме ce олакшава и убрзава правни промет. Са становишта настанка уговора, странке лакше ступају y такве уговорне односе, јер именовани уговори фигурирају y њиховој свести као уговори који подразумевају претпоставку допуштености њихове садржине. Са становишта опстанка, именовани уговори су извеснији, јер je мања вероватноћа да ће једна уговорна страна покушати да избегне нзвршење своје уговорне обавезе или чак тражити поништење уговора због његове недопуштености, преузимања обавеза које су прекомерне y односу на престације друге стране и сл., јер je од самог почетка била упозната са за- конским условима и последицама које прате настанак и извршење те врсте уговора. Сигурност његовог извршења je појачана и чињеницом да, y случају спора, уколико je потребно тумачење, оно je усмерено законским одредбама које знатно олак- шавају утврђивање уговорених престација. Самим тим, код именованих уговора доминира примена правила из посебног дела облигација.

4. Неименовани (нерегулисани, безимени, иношшантни) уговори, с друге стране, пружају странкама пуну могућност остварења своје приватне аутономије, одн. аутономнје воље. Уговарачи ce, код ове врсте уговора, могу споразумети о најразноврснијнм облицима престација и тако прилагодити y потпуности своја права и обавезе специфичностима конкретних околности. Стране уговорнице то могу постићи било комбиновањем престација које су прописима већ предвиђене код два или више именованих уговора, или стварати нове, до тада неуобичајене или чак непознате престације. Све то, разуме ce, увек y границама које омогућава јавни поредак y сваком конкретном праву. Ипак, њихова мањкавост ce огледа y томе што их странке морају детаљно уредити, с обзиром да ту изостаје законска регулатива. Самим тим, код неименованих уговора преовлађује примена правила садржаних y општем делу облигационог права (нпр. начела закона, немогућност испуњења и сл.). Утврђивање намере уговарача je значајније, али уједно и теже код неименованих уговора, што може изазвати дуге и скупе спорове.

О. Антић, Именовани и неименовани уговори... (стр. 79-115)