Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

5. Подела на именоване и неименоване уговоре не значи, као што би то могло изгледати на први поглед, да je међу њима непремостиви јаз. Напротив, ту постоје и одређене нијансе: а) странке могу повезати више самосталних различитих именованпх уговора - повезани уговор, с тим да уколико ce ради о споју два различита именована уговора тада je реч о спојеном уговору; б) уговарачп могу сачннити један самостални уговор али састављен (помешан) од елемената различитих именованих уговора, код кога поверилац има интерес да прими испуњење повезаних чинидби - мешовити уговор; в) стране уговорнице могу да сачине такав уговор код кога користе елементе којих нема код других (именованих) уговора - атипични уговор, уговор sui generis. Начелно ce може рећи да ће ce код прве групе уговора користитн правила именованих уговора, јер сваки уговор који сачнњава повезани и спојенн уговор задржава своју самосталност. Код мешовптих уговора правна ситуација je знатно сложенија и обрада конкретног уговора зависиће од врсте комбинација елемената именованих уговора који га сачињавају. С тим y вези могу ce јавитн кумуловани, јединствени и мешовити уговорп са атипичном садржином (о чему ће касније бити више речи). Код атипичних уговора je реч о чистим неименованим уговорима код којих ce, no правилу, не могу користити правила која уређују именоване уговоре, одн. правила посебног дела облигационог права.

6. У државама које имају чврст правни континуитет закључивање иоле значајнијих уговора увек je праћено учешћем стручних лица и то на обе стране (нпр. адвоката, правних саветника), али и обрнуто. У државама са правним днсконтинуитетом или недовољно изграђеном правном културом, a то су по правилу земље y развоју (нпр. y тзв. транзицији) и неразвијене земље, неретко ce уочава одсуство стручних лица, на једној или обе стране, и то y најзначајнијим тренуцима настанка уговора (преговори и постизање сагласности воља о битним елементима уговора). Све то доводи до повећаног броја неспоразума код извршавања уговорних обавеза и његовог тумачења, што све има неповољне последице на уговараче, али и правну сигурност на пољу уговорног права уопште. Тај проблем ce све више актуелизује y савременим правима, имајући y виду да je аутономија воље напуштена као појам y свом изворном смислу, јер читав XX и почетак овог века уводе све шира и дубља ограничења аутономији воље кроз императивну легислативу, тако да ce данас

85

О. Антић, Именовани и неименовани уговори... (сгр. 79-115)