Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

мешати са ,језгром“, суштином једне идеје која временом добија на својој прецизности, иако то неретко бива праћено њеним различитим формалним уобличавањем.

To значи да су и у Хамурабиј евом законику несумњиво постојале правне установе којима се могао изменити законом и обичајима утврђен редослед позивања на наслеђе или је бар било могуће неком лицу оставити мањи или већи део заоставштине од онога који би му иначе припао по тим утврђеним правилима. Уз свест да је на размеђу трећег и другог миленијума пре Христа, у природним условима у долинама река Тигра и Еуфрата и у цивилизацији каква је била акадска, располагање непокретностима de facto представљало исто што и одређивање универзалног сукцесора у римском праву поставља се питање да ли је Хамурабијев законик, осим поклона за случај смрти, као двостраног правног посла mortis causa, познавао можда и неки корен завештајног располагања, као самосталног и једностраног располагања сопственом имовином за случај смрти? Та дилема се заснива на садржини појединих одредаба Хамурабијевог законика, a нарочито на анализи његовог чл. 182, у коме је, између осталоц великим посвећеницама вавилонског бога Мардука остављена слобода да својим иметком располажу како оне желе.

Да би се у предстојећим редовима одговорило на то питање, користиће се историјски и упоредни метод и анализа садржаја језичким, циљним и систематским тумачењем норми Хамурабијевог законика, док ће се предмет истраживања ограничити на анализу текста Хамурабијеве кодификације. Испитивање садржине глинених гшочица које сведоче о вавилонској правној пракси овога пута неће бити у фокусу, јер не само да би се тиме превазишао задати обим овог рада, већ би се и отворила питања временски веома дуге примене тог законика, те следствено и одступања и различитих тумачења у таквој њешвој примени.

2. ОДРЕДБЕ ХАМУРАБИЈЕВОГ ЗАКОНИКА КОЈЕ УКАЗУЈУ НА МОГУЋЕ ПОСТОЈАЊЕ 3АВЕШТАЈНИХ РАСПОЛАГАЊА

Нема дилеме да је вавилонски цар Хамураби гарантовао слободу располагања за случај смрти на различитим местима у свом законику. У чл. 150 и 165 дато је право човеку (авилуму) да „у запечаћеној исправи“ додели супрузи или „омиљеном наследнику (омиљеном сину) поље, воћњак или кућу“. Када је реч о располагању у корист сина, јасно је речено да он остатак заоставштине дели на једнаке делове са преосталом браћом, док је у случају располагања у корист супруге истакнуто да она оно што добије може да остави

126

Анали Правног факултета у Београду; година LXV, 3/2017