Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

Станимировић, 8 Марковић 9 и Полић, 10 док Вишић користи појам damu. 11 Слично томе, у преводима на енглески језик Мек {Mack) и Кинг (King) користе појам assign (доделити, пренети, одредити), 12 док су се у преводима на француски језик одомаћили појмови transmettre (пренети, уступити) 13 и ecrire (написати, преписати). 14 Најзад, и у класичним преводима те формулације на немачки језик, Вишшер (Winckler) употребљава појам verschreiben 15 , а Милер (Muller) термин verschreibt 16 , а оба се преводе као прописати или преписати.

Ниједан од тих превода појма marti-su на први поглед не искључује могућност да такво располагање осим правним послом inter vivos буде учињено и неким једностраним правним послом mortis causa. Међутим, систематско тумачење Хамурабијевог законика ту другу могућиост искључује. Наиме, у чл. 38 и 39 говори се о (не)могућности илку војника или закупца да располаже у корист веома уско одређеног круга лица, a то су њешва супруга или његова ћерка. Из целине текста Хамурабијевог законика познато је да је муж и отац у корист ћерке могао да располаже само миразом (шерикту) који је представљао супститут за њен законски наследни део, док је у корист супруге могао да располаже или брачним поклоном (нудуну) или поклоном за случај смрти, у већ поменутом чл. 150 тако да би у коитексту тих норми требало тумачити и евентуална располагања илку војника.

На потенцијално постојање корена завештајног наслеђивања у Хамурабијевом законику највише указује његов чл. 182 у коме се каже; „Ако отац не додели мираз својој кћери која је велика посвећеница бога Мардука у граду Вавилону или га не попише за њу у запечаћеној таблици, пошто отац оде за својим усудом она ће при деоби очевине с браћом узети једну трећину наследства, али неће имати никакве даље обавезе (према њима); велика посвећеница бога Мардука оставиће свој иметак коме хоће.“ 17 Последњу реченицу тог члана, SAL ME (ilu) Marduk wa-ar-ka-za e-ma e-li-sa ta-bu i-na-addi-in

8 B. Станимировић (2011 a), 152.

9 4. Марковић, 39.

10 O. Полић, 17.

11 M. Visic, 150.

12 R. E. Mack, 16; L. W. King.

13 V. Schell, 10-11.

14 P. Cmveilhier, 76-77. Чињеница да аутор тог текста не познаје кгашопис, компензује се настојањем да се упоређивањем превода на различитим језицима од стране оних којима је то писмо ближе правноисторијским приступом покуша доћи до одређених закључака.

15 H. Winckler, 15.

16 D. H. Muller, 19.

1,1 Превод је дат према; В. Станимировић (2011 b), 105.

128

Анали Правног факултета у Београду; година LXV, 3/2017