Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

(иначе кључну за потврду тврдње о могућем постојању завештајног располагања у Вавилону), Марковић је превео тако да „Мардукова жена може своју заоставштину оставити коме хоће“, 18 Полић да „Мардукова жена може да поклони своје имање коме жели“, 19 a Вишић да „посвећеница Мардуку своје насљедство може дати коме хоће“. 20 Мек је рекао да ће „Мардукова свештеница вредност своје заоставштине дати оном коме жели (the priestess of Marduk shall give the charge of her estate to whom she pleases), 21 Кинг да „Мардук може оставити њену заоставштину коме год жели {but Marduk may leave her estate to whomsoever she wishes) 22 Шил (Scheil) ,да ће их (покретна добра из очинске куће) Мардукова свештеница дати коме жели“ (la pretresse de Marduk le dormer a a qui lui plaira ), 23 a Кривеје (Cruvelhier) да ће „Мардукова свештеница дати своје наследство где он нађе за сходно“ (la pretresse de Marduk donnera sa succession oil il lui semblera bon). 24 Винклер je искористио превод да je „Мардукова жена могла да учини са својом заоставштином шта је желела“ (Das WeibMardutsfann ihren Nachlafi wem ihrgefdllt vermachen) 25 a Милер да ће „Мардукове посвећенице завештати своју имовину коме желе“ (Die Geweihte des Marduk vermacht ihren Nachlafi wem ihr gefdllt). 26

Имајући пре свега, y виду ту али и неке друге (нпр. чл. 150), неки аутори су их оквалификовали као „зачетке тестаменталног наслеђивања 44 , 27 односно „зачетак тестамента“, али уз важну напомену да су и такви евентуални зачеци ,још веома далеко од институције класичног тестамента, какав познаје римско право“. 28

18 4. Марковић, 51.

19 O. Полић, 44.

20 M. Visic, 166.

21 R. E. Mack, 34.

22 L. W. King.

23 V. Scheil, 38.

24 P. Cruveilhier, 76-77. O тзв. клаузули ana qabe и примеру уговора и услова под којима надиту свештеница, у складу са чл. 178 Хамурабијевог законика, даје у ренту земљу коју је као мираз добила од оца (јер јој браћа која су заправо власници те земље нису обезбедила ону количину уља, вуне и жита коју би јој земља гшодоуживањем дала), a у ana qabe клаузули се као гарант уговора и његовог извршења јавља њен брат (после смрти оца) или отац (који за свог живота тиме пракгично потврђује плодоуживаоцу да ће предметну земљу пренети својој кћери), који на тај начин имшицитно одустају од каснијег поништавања таквог уговора, вид. Emile Szlechter, „La nature juridique de la clause ana qabe en droit babylonien“. Revue international des droits de I’antiquite, tome VI, Bruxelles 1959 3 , 90-91, 99-100.

25 H. Winckler, 31.

26 D. H. Muller, 52.

2 ' Albert Vajs, Ljubica Kandic, Opsta istorija drzave i prava , Beograd 1986, 41,

28 Сима Аврамовић, Војислав Станимировић, Упоредна праена традиција , Београд 2015, 76.

129

Милош Станковић (стр. 124-152)