Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

Поједини аутори су у том одређењу били још експлицитнији, па су, упркос констатацији да последња реченица из чл. 182 Хамурабијевог законика представља „некакав зачетак тестамента“, били одлучни у ставу да „законик не познаје тестаментално наслеђивање“. 29 Чини се да се и на постојање завештања у Хамурабијевом законику аналогно може применити аргументација у погледу (не)постојања религиозног карактера закључења брака у том кодексу. Наиме, то што се нигде изричито не помиње нужност религијске церемоније приликом закључења брака, као што се ни експлицитно не допушта сачињавање завештања, не значи да је пропуштањем да забрани или бар прецизно одреди религијски карактер брака или форму сачињавања завештања њих законодавац имплицитно одобрио и увео у правну праксу, али то исто тако не значи ни да их је самом чињеницом непомињања уједно и забранио. 30

Ипак, изнете тврдње нису до сада у домаћој науци биле продубљено анализиране, односно није се развила детаљнија аргументација pro et contra констатације о коренима завештајног наслеђивања у Хамурабијевом законику. Такав приступ том питању не може се превише критиковати. Већ је речено да није спорно да је и у Вавилону постојала могућност располагања за случај смрти, која је у правном животу de facto представљала супститут завештајног наслеђивања. Стога је анализа о евентуалним коренима једностраног уређивања правне судбине сопствене заоставштине више научног неш практичног карактера, али то ипак не умањује њен значај. Да би се дошло до одговора на постављено питање, најпре је неопходно сачинити упоредноправни преглед не само просторно и временски сродних законика Хамурабијевом, већ и оних који су доношени мнош касније, у другим крајевима света, али су у степену развитка датих правних поредака и друштвено-економског тренутка у којима су доношени слични условима у којима је настао законик вавилонског цара.

29 Драган Николић, Историја права - Стари и Средњи век, Ниш 2014, 58-59. Слично: Срђан Шаркић, Општа историја држаее и праеа, Београд 1995, 57. Став да у вавилонском праву није постојало завештање, што је у духу целокупног система наслеђивања постављеног у Хамурабијевом законику истина, уз ограду да се јављају зачеци располагања породичног старешине делом породичне имовине и за случај смрти у корист омиљеног сина, супруге или кћери која ће се удати, заступају и страни аутори. Међутим, чак и када је породични старешина чинио располагања крјима је увећавао или умањивао породичну имовину, то је могао да чини само до одређене мере, и то само у корист чланова своје породице, а једини начин на који је могао да хоноршпе неко лице изван породице било је усвојење. - John Miles, „Some Remarks on the Origins of Testacy, with Some References to the Old-Babylonian Laws“, Revue Internationale des droits de I’antiquite , tome I, Bruxelles 1954 3 , 122-124.

30 J. Oberski, 4.

130

Анали Правног факултета у Београду; година LXV, 3/2017