Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

3. УПОРЕДНИ ИСТОРИЈСКОПРАВНИ ПРЕГЛЕД И ПОРЕКЛО ЧЛАНА 182 ХАМУРАБИЈЕБОГ ЗАКОНИКА

Приступ који се користи у овом раду подразумева да се, полазећи од такозване типолошке класификације првих зборника права, коју је утврдио још Дајмонд {Diamond), анализира постојање одређеног правног института у оним раним кодексима који су садржински, тј. по достигнутом степену правног развоја, а не по времену настанка, блиски са оним закоником у којем је нормирана правна установа која представља предмет истраживања. У конкретном случају, чини се целисходним да се чл. 182 Хамурабијевог законика, за који се може аргументовати да представља наговештај афирмације слободе једностраног располагања заоставштином, упореди са евентуално сличним одредбама Ур-Намуовог законика, Законика ЛипитИштара и Асирског законика, који се сви по Дајмондовој подели сврставају у „касне кодексе“. 31 Оправданост такве методологије још је више изражена у конкретном случају јер су поменути зборници права не само међусобно слични по достигнутом нивоу правног развитка, већ представљају и делове једног пшрец географски и културно јединственог сумерско-акадског простора.

Међутим, ако се пажљиво анализирају сачувани текстови УрЕ[амуовог законика, законика, Законика Липит-Иштара, Средњоасирских закона, па и Хетитског законика, 32 видеће се да ниједан од њих ни изблиза не садржи тако експлицитну одредбу као Хамурабијев законик, која би се могла протумачити као норма која представља зачетак тестамента. Пфи таквом упоређивању није од значаја да ли је и у храму ког божанства посвећена свештеница, односно да ли је уопште реч о посвећеници, па чак и жени, већ да ли законодавац оставља слободу једном лицу ,да остави имовину коме хоће“. 33

31 Детаљније; Arthur Sigismund Diamond, Primitive Law, Past and Present, London: Methuen & Company 1971, I-154; Алберт Bajc, „Неке каракгеристике старих кодекса“, Анали Правног факултета у Београду 2/1969, 139; С. Аврамовић, В. Станимировић, 53.

32 Текстови тих правних споменика у српском преводу доступни су у: Vojislav Stammirovic, Hrestomatija za uporednu pravnu tradiciju , Beograd 2012, 11—101.

33 Истини за вољу, y чл. 22 Законика Липит-Иштара је наведено; ,Дко, током очева живота, његова кћи постане посвећеница, велика посвећеница или qadistu , они (њена браћа) нека поделе имање подразумевајући је као равноправног наследника.“ Међутим, та одредба много вшпе подсећа на чл. 180 Хамурабијевог законика, који представља део целине у којој је регулисан правни положај очеве ћерке која постане посвећеница, односно свештеница, с том разликом што поменута норма Хамурабијевог законика прецизира да ће по очевој смрти ћерка, којој огац није оставио мираз, добити део заоставштине једнак делу који добијају њена браћа, али само као плодоуживалац, док ће по њеној смрги њен наследни део припасти њеној браћи. С друге стране, у чл. А46 Средњоасирских закона се каже; „Ако жена

131

Милош Станковић (стр. 124-152)