Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

Одредбе која би допуштала слободу завештања или макар указивала на њен настанак нема ни у Мојсијевим законима, односно у Старом завету Светог писма. Поједини аутори су, додуше, били склони закључку да је јеврејско право прошло кроз специфичан развој, у коме су трагови тестаментарног располагања постојали у првој фази његовог развоја, доба законодавства патријарха (до 13. века пре нове ере) и у последњој фази његове еволуције, постмојсијевској фази (почевши од 4. или 3. века пре нове ере), док је у средишњем периоду, који су оличавали Мојсијеви закони, било немогуће утицати на редослед позивања на наслеђе или на висину наследног дела неког лица. 34 Ипак, чини се да ни јеврејско право није ни у једној од три фазе своје еволуције, осим спорадичних примера, показало несумњиву тенденцију давања овлашћења располагања имовином за случај смрти или макар могућност измене законима и обичајима утврђеног редоследа позивања на наслеђе и висине наследних квота. 35 To поређење је, упркос чињеници да настанак сумерско-акадских и јеврејских закона деле векови, узето у обзир не само због тога што је у многим питањима друштвени и правни положај жене по Хамурабијевом и по Мојсијевим законима био сличан, већ и зато што су друштвене околности које су довеле до стварања и једних и других корпуса правила биле блиске. 36

Имајући све то на уму, може се поставити следеће питање: да ли одредба којом је Хамураби гарантовао Мардуковим свештеницама да могу „оставити имовину коме хоће“ представља потврду неког већ постојећег акадског обичаја или нама данас непознате појединачне или опште правне норме, или је пак реч о новом прав-

чији је супруг умро не оде из своје куће по смрти свога мужа, ако је њен супруг (за живога) није оставио ништа у писменој исправи, она ће пребивати у кући (једног од) њених синова по њеном избору.“ Иако се из дела у коме се види да је супруг овлашћен да жени нешто остави у писменој исправи извлачи закључак да су и Средњоасирски закони познавали начине за заобилажење законског наследног реда, по духу кодификадија са тих простора, чини се да је in concrete ипак реч о поклону за случај смрти, као и у чл. 150 и 165 Хамурабијевог законика. За преводе тих норми коришћен je превод који је дао Станимировић у; V. Stariirnirovic (2012), 19, 89.

34 Georges Albert, La liberte de tester, Paris - Angers 1895, 169. Слично: Tikva Fryrner-Kenski, „Israel 44 , A History of Ancient Near Eastern Law II (ed. Raymond Westbrook), Brill, Leiden - Boston 2003, 1018.

35 Опширније: G. Albert, 156-169.

36 Детаљније: J. Oberski, 1-25. Слично: A. Bajc (1969), 151. O блискости вавилонског и старог јеврејског права сведоче и правне позајмице, односно такозвани правни транспланти које је Алан Вотсон ( Alan Watson) пронашао поредећи текст Хамурабијевог законика и Друге књиге Мојсијеве. На пример, веома су сличне одредбе којима су регулисане правне последице ситуације у којој во убоде неко лице, а његов власник је претходно био обавештен да је реч о опасној животињи. Алан Вотсон, Праени транспланти Приступ упоредном праву , превела Силва Митровић, Београд 2010, 55-57.

132

Анали Правног факултета у Београду; година LXV, 3/2017