Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

проституцијом чак и ако је њен саставни део био приношење дарова или новца храму након обављеног сексуалног чина, јер је то била само споредна последица, док је примарни циљ таквог ступања у полне односе било одавање почасти и љубави боговима. 79

Несумњиво је да сачувани извори из Месопотамије говоре да у то време није било лако направити јасну разлику између проституки, с једне стране, и жена склоних промискуитетном понашању, с друге стране, па су многе жене карактерисане као проституке иако то уистину нису биле. 80 Разлог сврставања у правним документима у исту категорију и проституки и прељубница и жена израженог промискуитета ипак нема порекло у моралним, већ превасходно у правно-економским разлозима који се тичу утврђивања редоследа наследника. Такве жене, ван контроле својих мужева, лако су могле не само да наруше стабилност бракова и породице, већ и да услед неконтролисане сексуалности проузрокују прелазак мужевљеве заоставштине на децу која нису била његова. 81 Неспоразум у схватању појма религиозне проституције имао је свој основ у не увек прецизном раздвајању секуларне и духовне сфере, што је било потенцирано чињеницом да су храмови често одржавали блиске везе са маргиналним друштвеним групама. 82 Најзад, што је можда најважније, клинописни извори не дају простор за тумачење да је религиозна проституција уопште постојала јер докази о тој пракси не потичу од самих учесника у таквим ритуалима већ од класичних аутора, превасходно од Херодота. 83

Нема дилеме да су велике посвећенице, односно свештенице у храмовима имале пословну способиост, што сведочи сам текст Хамурабијевог законика. 84 Уосталом, свештенице посвећене богу

79 Ј. Н. Stuckey.

80 Laura К. McClure, Prostitutes and Courtesans in the Ancient World (eds. Christopher A. Faraone, Laura K. McClure), The University of Wisconsin Press, Madison 2006, 8.

81 L. K. McClure, 9; M. T. Roth, 32, 35.

82 J. G. Westenholz, 261-263.

83 S. L. Budin, 81, 90; J. G. Westenholz, 261-263.

84 У чл. 39 ce наводи да илку војник или државни закупад „може да исправом препише жени или ћерки или да дајући намири неки неподмирени дуг, само поље, воћњак, или кућу које је сам стекао и прибавио“, док се у чл. 40 каже да „велика посвећеница, дамкар или ма који држалад поља који има своје посебне дужности, може да прода своје поље, воћњак или кућу...“ Превод је наведен према: В. Станимировић (2011 а), 152. Како законодавад на овом месху говори уогаптено о великим посвећеницама, не прецизирајући овом приликом (што на неким другим местима у законику чини) да ли је реч о Мардуковим свештеницама или неким другим, може се закључити да су све посвећениде, независно од храма у коме су служиле, а можда чак и статуса, имале пословну способност. О пословној способности жена говори и чл. 150 Хамурабијевог законика, у коме је жена најпре означена као поклонопримад поља, воћњака, куће или покретних ствари које би јој

140

Анали Правног факултета у Београду; година LXV, 3/2017