Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ред већ постојећих одредаба чл. 162-164 Хамурабијевог законика, у којима је већ регулисана правна судбина ћеркиног мираза након смрти њеног оца. 88 С друге стране, у одредбама којима се регулише издржавање посвећеница након смрти њиховог оца, нема ни помена о могућности из чл. 162 Хамурабијевог законика, односно, о ситуацији у којој после женине смрти мираз који је добила од оца припада њеној деци. Ајко се пажљивије погледа, читав корпус одредаба чл. 178-182 Хамурабијевог законика регулише две могуће ситуације.

Прва, нормирана у чл. 178 и 179, односи се на могућност да је отац посвећеници, великој посвећеници или секрету-жени доделио мираз и то констатовао у запечаћеној глиненој таблици, при чему је он том приликом могао да предвиди да она „свој иметак може дати коме зажели“ (чл. 179), без могућности да је браћа због тога туже и било шта потражују од ње. Чини се да то треба тумачити у смислу да она заправо може теретно да шуђи свој иметак, тј. да га прода (можда и да у закуп коме жели, иако таква могућност није јасно истакнута у чл. 179 као у чл. 178) и тако обезбеди сопствено издржавање. To се види и из тога што би и независно од општих правила о располагању жене миразом (према којима он припада њеној деци или се враћа породици њеног оца), према чл. 178 Законика, у ситуацији у којој јој отац „није дао писмено одобрење да даје свој иметак коме год зажели и није јој дао (над тим дорима) пуно овлашћење“, посвећеница обезбеђивала своје издржавање тако што би јој браћа са поља и воћњака који су саставни део њеног мираза давала „хране, уља и руха у складу са њеним наследним делом“; ако браћа то не би чинила, доживотно би је издржавао закупац од плодова са „поља, воћњака и ма чега другог што јој је отац дао“. Ипак, у оба случаја би се њен мираз после њене смрти враћао њеној браћи. Поједини аутори не негирају те могућности, али тврде како би посвећеница, у складу са чл. 179, могла и да одреди наследника на добрима која је добијала од оца, 89 а њен наследник би потом прихватао обавезу да је издржава и обезбеђује јој иста она добра која су браћа била дужна да јој обезбеде на основу чл. 178. 90 Међутим, ако би се и прихватила та хипотеза о правној природи располагања посвећенице, такав правни посао би представљао уговор о доживотном издржавању или теретни ушвор о наслеђивању јер је завештање увек доброчин правни посао. Такву претпоставку не би требало a priori одбацити јер су нека наша ранија

88 Према општим цравилима која су предвиђена чл. 162-164 Хамурабијевог законика, женин мираз је после њене смрти припадао њеној деци, а ако не би имала децу мираз се враћао њеном оцу у целини ако би таст вратио зету терхату а делимично, у разлици вредности шерикту и терхату ако таст не би вратио зету терхату

89 R. Westbrook, 424.

90 P. Cruveilhier, 180.

142

Анали Правног факултета у Београду; година LXV, 3/2017