Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

њене смрти у оба случаја њен иметак у вредности њеног наследног дела свакако враћао њеној браћи.

У другој солуцији, велика посвећеница бога Мардука у граду Вавилону је, сагласно чл. 182 Хамурабијевог законика, при деоби очевине са браћом добијала 1/3 наследства и могла је да „остави свој иметак коме хоће“, без икакве обавезе према браћи, што би, чини се, такође требало тумачити у смислу да може да га прода коме жели и на тај начин обезбеди сопствено издржавање. Међутим, старији аутори не сматрају да се ту завршава обим овлашћења свештеница у храму бога Мардука. Они аргументују да су оне, баш као и у чл. 179, могле да дају своју земљу на обрађивање и неким трећим лицима, што не искључује могућиост и да је дају својој браћи (иако те опције нису изричито поменуте у тексту законика), али да су оне, за разлику од других посвећеница, имале и једну додатну могућност, a то је да располажу од оца добијеном имовином и за случај смрти онако како желе и то, за разлику од посвећеница из чл. 179, и без очеве сагласности. 95 Таква тврдња је у духу језичког тумачења чл. 179 и 182 Хамурабијевог законика, према којима су посвећеница, велика посвећеница или секрету-жена, односно свештеница у храму бога Мардука, стицале право својине на иметку који им је отац остављао, док су посвећенице, велике посвећенице, секрету-жене или кулмасиiy из чл. 178, 180 и 181 стицале само право плодоуживања на делу који би добиле од оца. 96

На први поглед, не узимајући у обзир наведене чињенице, стварно би се могло рећи како је слобода велике посвећенице бога Мардука готово неограничена, чак много шира и од овлашћења жене из чл. 150 Хамурабијевог законика, која је могла оставити своју имовину само најмилијем сииу и никоме више. Међутим, овде треба имати у виду неколико околности. Најпре, Мардукова посвећеница је могла да се удаје, али није могла да рађа децу, 97 a друго, њена овлашћења у погледу могућности располагања иметком су заправо идентична могућностима које су у чл. 179 стављане на вољу посвећеницама, великим посвећеницама или секрету-женама, којима је отац у запечаћеној таблици доделио мираз и изричито се писмено сагласио да оне својим иметком могу располагати по сопственој вољи. To значи да би се из тога пре могли извући неки други закључци.

95 Р. Cmveilhier, 184; D. D. Luckenbill, 11,

96 Ј. Oberski, 21

97 P. Cmveilhier, 184. Разлог због кога je свештеница y храму бога Мардука добијала 1/3 дела свога брата, а не наследни део једнак његовом, треба тражити у чињеници да је она, баш као и свештеница у храму бога Шамаша, могаа да се уда и да живи у заједници живота са својим мужем. - D. D. Luckenbill, 11.

144

Анали Правног факултета у Београду; година LXV, 3/2017