Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

Најпре, изгледа да Мардукове свештенице нису издржавали храмови у којима су обитавале. Ако би им храмови пружали потребно издржавање, онда ни посвећенице, ни велике посвећенице, ни секрету-жене којима је отац остављао мираз, ни велике посвећенице бога Мардука којима отац није остављао мираз, не би морале да продају или дају у закуп имовину добијену миразом да би обезбедиле сопствено издржавање. Међутим, како оне нису могле да имају деце, а у чл. 179 и 182 је јасно назначено да њихова имовина по њиховој смрти није припадала њиховој браћи, поставља се питање коме је онда следовала таква имовина или оно што би од ње остало након подмиривања трошкова издржавања. Једини логичан одговор би био да је припадала држави или храму, 98 као некој врсти последњих законских наследника којима припада вакантна заоставштина свештеница које нису имале сопствено потомство а добијени иметак се није враћао њиховим породицама. Посебно истицање свештеница у храму врховног вавилонског божанства Мардука говори у прилог тој хипотези, али не да би им се доделило једно овлашћење које није било дато посвећеницама у другим храмовима, јер је оно чл. 179 било признато и посвећеницама, великим посвећеницама и секрету-женама, без навођења божанства коме су биле посвећене. Пре ће бити да је Хамураби, не само као законодавац, већ и као освајач и ујединитељ, посебно желео да истакне бога Мардука, као ново и кохезивно врховно божанство на сумерско-акадском простору. Ипак, ни у том случају не би могло бити речи о слободи завештања, већ о некој врсти уговорног располагања у корист државе или храма у коме су те жене биле посвећене, а које су евентуално вршиле таква располагања."

6. ЗАКЉУЧАК

Хамурабијев законик не познаје одредбе које би се могле квалификовати макар као трагови формирања завештања, као правног посла којим једно лице које испуњава унапред прописане услове непосредно и једнострано, у законом предвиђеној форми, бестеретно и са могућношћу опозивања, располаже својом имовином за случај смрти, у смислу измене обичајима или законом предвиђеног круга својих наследника или измене висина њихових наследних квота. Најпре, ограничавање круга лица која би имала активну завештајну способ-

98 Марта Рот изричито помиње као једно од овлашћења храмовских посвећеница ,да располажу заоставштином у корист других сестара посвећеница“. - М. Т. Roth, 23.

99 Таква располагања су се јављала нарочито у средњем веку, па и у повељама многих Немањића. - М. Станковић (2015а), 62-67.

145

Милош Станковић (стр. 124-152)