Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ност само на храмовске посвећенице, а посебно на посвећенице у храму бога Мардука, независно од привилегованог друштвеног и правног статуса који су оне уживале, недовољно је да би се донео општи закључак о могућности тестирања. Такође, чињеница да ничим није прецизиран начин, тј. није прецизно уређена форма за евентуално располагање за случај смрти у Хамурабијевом законику у чл. 179 и 182, као и дилема да ли су таква располагања била доброчина или теретна, нису у сагласности са правном природом тестамента. Најзад, непомињање могућности да се све до тренутка смрти једнострано измени или опозове такво располагање представља још један аргумент за тврдњу да идеја слободе завештања још увек није била ни у зачетку.

Иако би инсистирање на постојању свих или макар већине потребних елемената правне природе тестамента у Хамурабијевом законику на први поглед изгледало као анахронизам, не треба заборавити да та, савремена обележја правне природе завештања познаје римско право још од својих првих завештајних форми, али да их у већини познаје и грчко право, у виду легатског тестамента и тестаментарне адопције. Имајући у виду целину Хамурабијевог законика, пре би се могло рећи да он познаје зачетке уговорног наслеђивања (прецизније, уговорних легата), тј. споразумног уређења судбине тачно одређених делова заоставштине појединих категорија лица после њихове смрти, за шта као доказ превасходно служе нудуну и поклон за случај смрти. To је сасвим у духу хипотезе да је готово у свим цивилизацијама двострано располагање имовином за случај смрти претходило једностраном. 100

Упркос иноваторској улози при стварању чл. 182 Хаму рабиј евог законика, одсуство тестамента у овом кодексу потврдили су комбинована примена упоредног и историјскоправног метода, као и циљно и систематско тумчење самог Хамурабијевог законика. Ниједан од просторно и цивилизацијски блиских законика Хамурабијевом и ниједан од оних који су му сродни по степену достигнутог друштвеног и правног развоја, попут Ур-Намуовог законика, Законика Липит-Иштара, Средњоасирских закона, Хетитског законика или Мојсијевих закона не познаје зачетке правног посла који би се могао оквалификовати као тестамент. Имајући у виду да је сам садржај Хамурабијевог законика комбинација постојећих обичаја на простору између Тигра и Еуфрата и иноваторских амбиција законодавца, непостојање јасних назнака о слободи појединца да једнострано уреди судбину своје имовине за случај смрти говори о томе да вавилонско право цара Хамурабија још увек није достигло степен потребног цивилизацијског развоја за афирмисање таквог правног посла.

100 Oliver В. Antic, Sloboda zavestanja i nuzni deo , doktorska disertacija, Beograd 1983. (daktilografisano), 22-50.

146

Анали Правног факултета у Београду; година LXV, 3/2017