Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

века, уочи Другог светског рата. Закон о јавним бележницима (нотарима) из 1930. године је, осим у Србији, важио на целој територији државе, укључујући и оне њене делове у којима се нотаријат и раније примењивао под утицајем аустријског права (Војводина, Славонија, Далмација, Словенија) и у основи је у највећем делу садржавао кључне елементе латинског типа нотаријата. Но, та епизода је уз доста потреса који су пратили њено увођење трајала тек неколико година, да би са стварањем нове заједничке домовине словенских народа у облику комунистичко/социјалистичке државне творевине, она била потпуно заборављена. У новој, послератној Југославији нотаријата више није било за све време њеног трајања.

Тако се тек почетком XXI века, током његове прве деценије, када су друге државе које су настале настале распадом СФРЈ већ увелико увеле јавно бележништво, српски правни систем нашао пред важним избором. Приликом трансформисања и формирања свог новог правног идентитета, на ред је дошла и правно-политички незаобилазна установа нотаријата. Порођајне муке у вези са нотаријатом су у Србији трајале дуго, најпре кроз два пропала пројекта закона, почев од 1996. године, у тада још Савезној Републици Југославији, a потом и 2002. у Републици Србији. Трагања за најповољнијим моделом уређења су настављена 2007. године, који је прерастао у закон тек после више од четири године. У свим тим настојањима ослонац, или макар инспирација, у доброј мери се проналазио и у Закону о јавном бележништву Краљевине Јушславије из 1930. године. Тако је наш новонастали Закон о јавном бележништву из 2011. године у основи ослоњен на идеју латинског типа нотаријата, у којој је нотар носилац јавних овлашћења и где његова исправа има карактер извршног наслова, мада су надлежности јавног бележника ограниченије неш у многим другим државама са оваквим типом нотаријата.

Због тога је прилично необично то што се латинском типу нотаријата у нашој литератури није посветила већа пажња. Излишно је истицати колико је значајно да се пажња академске заједнице у већем обиму усмери и ка историјату и специфичностима тог облика нотаријата. Ово утолико пре што је добрим делом његов коciyp постао део нашег савременог правног система, после бројних и дуготрајних порођајних мука, најпре при конципирању законске регулативе, а потом приликом примене новог Закона о јавним бележницима и оформљењу ове јавне службе. Да је било више радова у којима би се претходно расветлили многи спорни и деликатни аспекти нотаријата и анализирало историјскоправно и упоредноправно искуство, несумњиво је да би они олакшали и вероватно убрзали те мучне процесе (нпр. питање односа нотаријата и адвокатуре). To је добар пример до које мере је важно да се увођење једне нове прав-

154

Анали Правног факултета у Београду; година LXV, 3/2017