Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

не установе припреми и пропрати, између осталоц и одговарајућом претходном научном обрадом.

Наиме, у нашој литератури постоји веома мали број радова који анализирају настанак и особине нотаријата уопште, а поготово латинског типа нотаријата. Један од првих је полумонографски текст који је настао као плод првог курса за припрему будућих кандидата за нотаре организованог на Правном факултету Универзитета у Београду, у време када је Србија почела законодавне припреме за увођење нотаријата у наш правни систем. 2 У том тексту, аи у другим малобројним важнијим текстовима који су се бавили овом темом, 3 посвећена је одређена пажња и настанку латинског типа нотаријата, али су с обзиром на махом прагматичне потребе због којих су ти радови писани (првенствено упознавање шире јавности и полазника курса са основним појмовима нотаријата), изостале детаљније историјскоправне анализе.

Међутим, ни стање у иностраној литератури није много боље. Осим у Француској, у другим земљама питање рађања латинског нотаријата није привлачило превише пажње. Вероватни разлог лежи у томе што је та тема постала релативно незанимљива, пошто се нотаријат тамо већ вековима стабилизовао и пажња литературе се углавном оријентисала на проблеме које је наметала свакодневна пракса. 4 У нашим условима, међутим, када није савим јасно ни да ли се новонастали, постојећи модел јавног бележништва може сматрати најближим латинском типу нотаријата, чини се корисним да се овој теми посвети више пажње. 5

2 Сима Аврамовић, „Правноисторијски аспекти нотаријата“, Јаенобележничко праео (прир. Д. Хибер), Београд 2005, 35-83.

3 Небојша Шаркић и др., ОЈавном бележнику - нотару, Београд 2004.

4 Ипак, постоје и часописи који се претежно баве само историјом нотаријата, нпр. Le Gnomon, Revue intemationale d’ histoire du notariat , који издаје Institut international d’histoire du notariat. Међутим, колико cy и y државама ca дугом нотарском традицијом бројна питања која траже доктринарне одговоре, указује то што се један француски аутор релативно скоро заложио за установљавање посебне гране права - ногарологије, Jean-Paul Poisson, Essais de notarologie, Paris 2002. Није чудо што ce данас мање пажње поклања историјату латинског нотаријата, а више теоријским и пракгичним темама, јер се у Европи прилично агресивно актуелизују питања његове либерализације и ангаосаксонизадије. О томе вид. врло аргументован текст, Драгана Кнежић Поповић, „Европски јавни бележници на ветрометини“, Праени живот 2/2016,230-270

5 Бар двадесетак држава у Европи у основи има систем који је близак француском-латинском ногаријату To су Аустрија, Мађарска, Италија, Грчка, Чешка, Словачка, Словенија, Бугарска, Белгија, Холандија, Швајцарска (у француском и италијанском делу), Шпанија, Португал, Естонија, Летонија, Литванија, Луксембург, Малта. Наравно да сваки од њих има неке своје дистинктивне особине, али у основи имају много заједничких црта са латинским типом ногаријата. У том контексту раз-

155

Никола Селаковић (стр. 153-166)