Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

2. ДА ЛИ ЈЕ НОТАРИЈАТ ТЕКОВИНА РИМСКОГ ПРАВА?

У француској, али и литератури на другим језицима, постоји скоро неподељено мишљење да корени латинског нотаријата произлазе још из римског права. Ипак, како је то код нас показао Аврамовић, није савим јасно на који се начин у римском праву изграђивала ова установа и да ли је ње уопште било са атрибутима које ће касније имати нотаријат. Наиме, ниједан од института које је познавало римско право се не може у потпуности упоредити са каснијом, средњовековном, а поготово са модерном установом јавног бележништва. Његово је становиште да се почеци професије која наликује нотарској код Римљана нису много разликовали од сличних установа код других народа (Египћана, Грка, нарочито у хеленистичком периоду) и да су Римљани у ствари преузели своје прве писаре од Грка из хеленистичког света. У склопу тога је у Рим продрла и идеја да су исправе које су саставили такви професионални писари-бележници имале већу доказну снагу него да су их сачиниле саме странке, али ништа више од тога. Главни допринос Римљана он види у томе што су исправе које је састављала посебна врста писара, тзв. табелиони, у дугом временском еволутивном процесу који је трајао све до пред крај постојања Римске империје у IV веку н.е., добили и нешто већу формалну пробативну вредност, па се стога табелиони сматрају зачетком модерног нотаријата. Међутим, он јасно показује да табелиони још увек нису имали статус особе јавне вере која саставља јавне исправе које представљају извршни наслов, те да су они до краја постојања римске државе у основи представљали само приватне бележнике. Он јасније од многих других аутора, не само у нашој литератури, указује на постојање неколико сличних професија и различитих назива, а за које се неретко погрешно везивало порекло савременог нотаријата ( scriba , notarius, tabullarius и tabelliori). Тек када се појављују табелиони ( tabelliones ), о којима говори је посвећен већи број одредаба у Јустинијановим Новелама, 6 може се говорити о посебној, „лиценцираној“ професији. Они се већ јасно профилишу као посебна професија приватних бележника који су своје услуге пружали на форуму и на јавном месту сачињавали исправе које би од њих тражиле странке, тако да почињу да донекле

новрсности би се мошо рећи да и новоуведени нотаријат у Србији у основи припада тој истој породици, уз одређене своје специфичности.

6 Притом не треба сметнути с ума да су Јустинијанове Ноееле последњи део његове кодификације који је писан на грчком језику и који није садржао делове класичног римског права попут Дигеста, већ је утлавном регулисао новонастале односе из тог времена, у једној друштвено-економски већ прилично другачијој држави Византији (без обзира на то што је себе сматрала наследницом Римске империја као Ромејско царство и што је своје становнике називала Ромејима).

156

Анали Правног факултета у Београду; година LXV, 3/2017