Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

личе на нотаре. Ипак, ни они још увек нису били државни службеници од јавног поверења на које држава преноси део својих овлашћења. Ипак, њихове исправе су имале већу доказну вредност, али не и карактер јавних исправа. Оне се нису користиле као апсолутно доказно средство, о чему сведочи и околност да се у случају смрти табелиона садржина докумената морала потврђивати сведоцима. 7

Овакво становиште се у приличној мери одваја од старог клишеа где се истиче да је посао табелиона већ био веома сличан послу модерних нотара. 8 Оно у чему Аврамовић одсхупа од претежног става у литератури односи се на чињеницу да се тек даљом трансформацијом улоге табелиона, али не више у римској држави него у Византији, постепено профилише прави ембрион из кога настаје латински тип нотаријата. Тек од VI века н.е. и Јустинијановог права (када римска држава више није постојала) табелиони су почели да полажу заклетву пред префектима да ће непристрасно обављати свој посао, после чега је префект табелиону додељивао печатни прстен, којим је овај печатио документа. На тај начин им је држава исказивала посебно поверење и почела је да их контролише, јер су за свој посао добијали одобрење државних органа. Тек такве табелионе чувени средњовековни правник из XVI века Жак Кижа ( Jacques Cujas), један од оснивача школе елегантне јуриспруденције, дефинише на следећи начин; ,Ј abelliones sunt pubblici contractuum scriptores vel testamentorum“ тј. да cy табелиони били јавни писци уговора или тестамената. Међутим, табелиони ипак ни тада нису представљали особе јавне вере на које држава преноси јавна овлашћеља, чије би исправе имале снагу и аутентичност јавне исправе. Тај став Аврамовић доказује чињеницом да је Јустинијан једном својом новелом (73) предвидео компликовану процедуру како се доказује аутентичност табелионске исправе, 9 што указује на то да табелиони још увек нису били особе јавне вере и да њихове исправе нису имале онако велики степен веродостојности какве ће касније имати нотарске.

Додајмо овоме занимљив пример превода на латински једне друге Јустинијанове новеле (44) са коментарима које даје Кижа. Ту се анализира пример и поставља питање аутентичности нотарског акта у једној спорној ситуацији, што је и био разлог због кога је Јустинијан донео ову новелу. Наиме, у једном случају је била оспо рена ваљаност уговора неписмене жене који је био закључен код табелиона и његовог помоћника. У посхупку се поставило питање колико је верно тај документ изразио њену вољу, јер је она тврдила

7 С. Аврамовић, 49.

8 Вид. нпр, W. W. Smithers, „History of the French Notarial System“ University of Pennsylvania Law Review 60(1 9)/ 1911, 20.

9 B. детаљно M. Костренчић, 88.

157

Никола Селаковић (стр. 153-166)