Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

да неке одредбе у уговору нису у складу са њеним инструкцијама. Судија који је решавао овај случај покушао је да установи истину од табелиона кога је позвао на суд, који је потврдио да је у питању акт из његове канцеларије, али није био у стању да потврди садржину уговора, јер је уговор сачинио њешв помоћник док је он био одсутан. Судија је потом позвао табелионовог помоћника, који је изјавио да није ни он саставио спорни уговор, а да особу која га је писала не може да пронађе. Тим поводом овом новелом Јустинијан наређује да убудуће табелиони морају обавезно бити лично присутни када се саставља неки правни акт. Овај пример јасно показује да табелиони Јустинијановог времена још ни изблиза нису били онако добро и строго организовани нити су имали онакву одговорност какву су имали у време Епархове књиге настале у Цариграду у X веку.

Због тога Аврамовић закључује да права колевка латинског нотаријата није у Риму, него у Византији, али из познијег времена. Јер, из Новела је јасно да табелиони Јусинијановог времена немају ни приближно јавна овлашћења нити њихови акти имају велику доказну вредност. Тај свој став потврђује детаљном анализом византијских табелиона у тзв. Епарховој књизи из X века, у којој се веома прецизно регулише низ питања везаних за рад табелиона, где они постају знатно озбиљнија институција, са одговарајућом професионалном организацијом која контролише рад нотара. 10 Уто се може однедавно осведочити и наша шира научна јавност, пошто је превод Епархове књиге постао доступан ина српском језику. 11 У њеном чл. 24 табелион се паралелно назива и грчким термином symbolaiographos (буквално: писац уговора, а овај термин се задржао до данас у модерном грчком језику за означавање савремених нотара). Особине византијских табелиона одн. симвулографа у Епарховој књизи показују већ знатно зрелији стадијум ове установе, који се по многом елементима приближава особинама каснијих латинских јавних бележника. 12 Нове табелионе су бирали и примали у корпорацију већ

10 Мада је настала као део богатог законодавства царева из Македонске династије, ова збирка прописа којима се регулише рад различитих професија настала је у време Лава VI Мудрог. Њу је формално објавио епарх, одн. префекг управник града Константинопоља 912. године, последње године владавине Лава VI. Ова збирка прописа је била у примени и касније, па је и пропшрена у време цара Нићифора Фоке, због чега неки писци мисле да је Епархоеа књига настала 960. године, вид. Фјодор Успенски, Историја византијског царстеа I, Београд 1998, 64.

11 Зоран Симоновић, Епархова књига Византијсш зборник правта из занатстеа и тргоеине Лаеа VlМудрог, Ниш 2004.

12 Тако су на пример, табелиони-сумвулографи били организовани у „нотарске коморе“ - корпорације на чијем челу је стајао председник (primicerius ). За пријем у ногарску службу постављао се низ услова у погледу беспрекорне пропшости и личног поштења, захгевало се да буду „вешти у говору и писму“, као и да добро познају право, што се доказивало тако што су морали знати напамет

158

Анали Правног факултета у Београду; година LXV, 3/2017