Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

постојећи табелиони и њихов „председник коморе“, али уз сагласност државних власти. Наиме, о избору табелиона „комисија за избор“ извештава управника града, префекта Цариграда - епарха, који има коначну реч при избору нових табелиона и који им својим ауторитетом даје значај државно одговорних службеиика. Њему се табелиони из „комисије за избор“ заклињу да су избор новог табелиона извршили непристрасно и објективно, а потом сви табелиони одлазе у цркву по благослов, после чега следи гозба (чл. 3). Новоизабрани табелион је дужан да примицеријусу („председнику коморе“) да три номизме (златника), сваком табелиону по једну, а за „сто за којим ће обављати посао“ (који се обично налази испред цркве) мора платити још шест номизми (чл. 14). 13

На овај начин је Аврамовић дао прилично оригинално и важно виђење предисторије стварања тзв. латинског нотаријата, које се ни у светској литератури није детаљније елаборирало, већ су се корени латинског нотаријата по правилу директно изводили из римске традиције. Значај Византије у развитку нотаријата је, чини се, знатно већи него што се то до сада примећивало. Међутим, ту као да му је понестало снаге и за детаљнију анализу каснијих процеса кроз које је римско-византијски расад појавио на западу Европе и изродио до данас један од најраширенијих модела јавног бележништва.

3. ПАРАЛЕЛНА ГЕНЕЗА НА ИСТОКУ И ЗАПАДУ

Претежни део литературе која се бавила питањем настанка нотаријата пратио је линију развоја Јустинијанова кодификација глосатори и постглосатори - средњовековно законодавство, наравно све време третирајући је као део рецепције римског права и скоро сасвим заобилазећи Византију. Врло је вероватно да такав приступ може бити оправдан, поготово због утицаја који су нарочито глосатори и коментатори (а међу овим другима су се нарочито истицали француски постглосатори) имали на развитак правних установа у XIII и XIV веку. Ово утолико пре што су многи водећи глосатори и коментатори и сами били нотари, дајући свој допринос профилисању ове установе и у доктринарној сфери, кроз бројне коментаре о нотаријату. Уосталом, за припаднике те две школе је карактеристично да су се упоредо бавили и проучавањем и применом права. Међу њима је свакако најпознатији био постглосатор Bartolus de Saxoferrato, који

зборник византијског права Енехирон византијског цара Васипија Македонског с краја IX века и још много обимнији зборник права Василике од 60 књига, које је издао Василијев син Лав VI Мудри на самом крају IX века.

13 С. Аврамовић, 55.

159

Никола Селаковић (стр. 153-166)