Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

је о нотаријату доста и писао, а нотарским послом су се бавили и други, нешто мање познати припадници тих школа, као Rainerius de Perusio, Petrus de Ungola, Petrus Boaterius, Salathiel и Petrus de Vinea, кога je за „протонотара“ поставио Фридрих II. 14 Међутим, и у њиховим радовима постоји прилична конфузија, нарочито у погледу тачног значења појмова notarius и tabellio и других сличних појмова (tabelliones ). 15

To је лако објашњиво чињеницом да је скоро немогуће тачно одредити разлике између појединих професија које су се означавале различитим називима поред већ поменутих, а притом су сви они обављали сличан посао ( amanuenses , cancellarii, domestici), иto од времена Јустинијана (а и нешто пре њега), па кроз цео рани средњи век. Током раног средњег века донекле су се разликовали тзв. нотари који су састављали документа, од табелиона (а потом и табуларија) који су бележили оно што би од њих странке захтевале и о томе им издавали аутентичну копију. Притом су постојале и разлике у погледу тога ко је давао овлашћење нотарима, тако да су упоредо постојали краљевски нотари, нотари које постављају поједини феудалци, црквени (епископски, апостолски) нотари, итд. Карло Велики је на западу својим капитуларима из 803. и 805. године покушао да уведе ред у ове послове, да уједначи разлике и формира јединствену професију, те је наредио својим овлашћеним државним службеницима који су путовали по земљи и спроводили његове налоге ( missi dominici ) да успоставе нотаре у појединим местима као делегирана лица, која ће они касније надгледати.

Ипак, разлике су остале чак и у називима тих професија. Тако се на северу Француске, где је преовлађивало обичајно право (pays de droit coutumier ) они још дуго дефинишу као cancellarii, а на југу где је римска традиција била јача {pays de droit ecrit) називају ce notarii, да би на крају у целој Француској преовладао назив из јужних крајева. 16 Наравно, остаје питање како је нотаријат доспео у јужну Француску. По свој прилици утицај се ширио из Италије, у доброј мери захваљујући и ставовима глосатора и постглосатора у процесу доктринарне рецепције. 17 Као и у Византији, пракса састављања аката са већом правном снагом од обнгчних приватних исправа, остваривала је континуитет и у другом трговински најдинамичнијем делу

14 James Cowie Brown, „The Origin and Early History of the Office of Notary", Juridical Review 47(201)71935., 205 фн. 2.

15 Ibid., 207,

16 W. W. Smithers, 21,

17 Детаљно o развоју нотаријата y Италији вид. Mario Ainelloti, Giorgio Costamagna, Alle origini del notariato italiano, Roma 1975.

160

Анали Правног факултета у Београду; година LXV, 3/2017