Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

Медитерана тог времена, а пре свега у италијанским градовима, 18 као и градовима на источној обали Јадрана. 19 Ту се, паралелно са Византијом, одвијала пракса састављања докумената од овлашћених професионалаца, која је несумњиво наслеђена из Јустинијановог права, мада су тада „нотари“ још увек по својим овлашћењима углавном били приватни бележници који су записивали оно што су странке од њих захтевале. 20 Чини се да у томе лежи разлог због кога се верује да нотаријат вуче корене из римског права, мада садржински ова институција тек у дугом временском процесу у Француској добија и нека нова, битна својства.

Најчешће се сматра да је нотаријат какав ће француски правни систем касније изградити и по коме ће бити препознатљив настао у време Луја IX Светог из династије Капета који је 1270. године именовао 60 овлашћених краљевских нотара у Паризу, и то из редова свештеника. Многи аутори сматрају да се ту налазе почеци савременог нотаријата због тога што су исправе које су такви нотари издавали имале важност аутентичног документа са карактером обавезујуће јавне исправе. Краљ Филип IV Лепи је почетком XIV века именовање нотара учинио трајним, а убрзо после тога је 1315. шдине краљ Луј X Кавгаџија чврсто установио да услуге нотара плаћају странке, али је наставио са праксом да се за нотаре бирају свештеници, што ће се задржати још скоро цео један век (јер су се

18 Сачувани подаци говоре даје почетком XII века у италијанским градовима нотаријат још увек фужционисао тако да је ногарска исправа обезбеђивала лакше доказивање, да још увек није имала апсолутну пробативну вредност, али да је имала каракгер јавноправног акта, Она је представљала ,Ј’ elemento di prova piu evidente della publico, fides“. - Maria Gigliola di Renzo Villata, „Per una storia del notariato nelF Italia centro-settentrionale“, Handbuch zur Geschichte des Notariats der europciischen Traditionen (ed. Mathias Schmoeckel, Werner Schubert), Nomos, Baden-Baden 2009, 25.

19 У tom облику ce нотаријат развијао и y далматинским градовима. Већ од XII века ту у већем броју пристижу лица која су се у Италији школовала за нотаре, а од XIII века приморски градови све више доводе како царске iimperali auctoritate ), тако и папске нотаре ( sacri palatii). Вид. више; М. Костренчић, 72. Ногар је имао обавезу да саставља нотарске исправе за све грађане који од њега то затраже. Он издаје странки нотарску исправу оверену његовим ногарским знаком ( sigrtum notarii), са посебним декоративним погписом нотара. Скоро сви средњовековни статути приморских градова на источној обали Јадрана прилично детаљно су регулисали ову материју. - С. Аврамовић, 60-63. Вид. детаљно Branka Grbavac, Notarijat па istocnojadranskoj obali od druge polovine 12. do kraja 14. stoljeca, doktorska disertacija, FilozofsM fakultet Sveuci.li.sta u Zagrebu (2010). O ногаријату y Когору в. Ненад Фејић, „Которска канцеларија у средњем веку“, Историјсш часошс 27/1980, 5-63, а о нотарима у Будванском статуту вид. поглавља LXXIII-LXXIV, Средњоејековни Статут Будее (прир. Жика Бујуклић, Мирослав Лукетић), Будва 1988, 31.

20 Franck Roumy, „Histoire du notariat et du drout notarial en Handbuch zur Geschichte des Notariats der europciischen Traditionen (ed. Mathias Schmoeckel, Werner Schubert), Nomos, Baden-Baden 2009, 125-168.

161

Никола Селаковић (стр. 153-166)