Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

документа још увек писала на латинском Језику који су свештеници најбоље знали). 21 Тек је краљ Шарл VII Победник из династије Валоа средином XV века увео правило да се нотари не морају више бирати из редова свештеника, а крајем тог века је Шарл VIII Валоа потпуно укинуо могућност да свештеници буду нотари и сасвим лаицизирао ову професију. Најзад, краљ Франсоа I Валоа 1539. године уводи пропис да се акти које састављају нотари пишу на француском, а не на латинском језику, да кандидати за нотаре морају бити у добром менталном стању и изузетних моралних својстава, као и да њихова писмена имају снагу извршног наслова у целој Француској, 22 што је, чини се, круцијална новина која је створила модерни нотаријат. Коначно је 1597. године краљ Анри IV, оснивач Бурбонске династије, установио да је нотаријат наследна професија, која се може и продати. Његов унук Луј XIV, краљ Сунце, наредио је да сва нотарска документа широм Француске морају имати печат са краљевским овлашћењем, пошто су до тада нотари ван Париза на документа која издају стављали печат са обележјем надлежног сениора или управника провинције. Нотари тако постају лица која врше јавна овлашћења у име краља, а пробативна вредност њихових исправа добија значај јавног документа на целој државној територији. У условима веома интензивираног економског промета, бујања трговине широм земље и динамичног општег развитка, увођење нотарске исправе као извршног наслова у целој држави коју издаје лице овлашћено од самог краља, представљао је важан фактор за остварење правне сигурности и несметаног правног промета. На тај начин је латински нотаријат коначно добио своју физиономију и велики значај у правном систему. Коначно, у време када се већ припремала Француска револуција, Луј XVI је донео чувени закон којим је објединио све прописе о нотаријату, са важењем у целој држави (уз неколико не много важних изузетака). 23

4. УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Све у свему, може се закључити да је француски нотаријат тек почев од XIV века почео да стиче своју особену физиономију и да је тај процес трајао неколико столећа. У том процесу постепеног израстања латинског нотаријата су се решавали неки специфич-

21 W. W. Smithers, 24.

22 Ibid., 26. Овим захтевима се на известан начин утврђују захтеви везани за личност нотара веома слично као што је то предвиђала Епархова књига у Византији знатно раније.

23 Ibid, 21.

162

Анали Правног факултета у Београду; година LXV, 3/2017