Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ни, актуелни проблеми тог времена, поштово с обзиром на промене односа централне и локалне власти, а упоредо са све снажнијом централизацијом државе. Стога би се пре могло рећи да је латински тип нотаријата обележен не толико римским утицајем, колико постепеним вишевековним трансформацијама једне ембрионалне римско-византијско-италијанске институције која је имала знатно другачије одлике. Та трансформација у нову правну установу је представља само далеки рефлекс различитих професија које је познавало римсковизантијско право.

С друге стране, Византија је већ у X веку, у време наследника Карла Великог, када латински нотаријат још није био ни у повоју, имала сасвим оформљену нотарску професију и организацију нотаријата коју су у неким елементима карактерисале оне особине које ће почети да се уводе у француско право почев од XIV века. Наравно, врло је вероватно да је додир глосатора и постглосатора са византијским моделом табелиона-симвулографа био минималан, уколико је уопште и постојао, имајући у виду њихов примарно егзегетички метод анализе римских изворних текстова из Јустинијанове кодификације. Када су их и интересовале Јустинијанове Novellas, које су често у знатној мери одступале од класичног римског права, уносиле новине и трансформисале старе правне установе, они су их по правилу користили преко латинских превода. Каснији, постјустинијановски византијски правни текстови су били ван главног фокуса њиховог интересовања. Једном речју, њих није много интересовало упоредно право њиховог времена, него некадашње римско право које је важило пре више векова. Њихов приступ је био махом казуистичан, а нарочито су их занимала практична решења која су се у изворима из тог времена могла проналазити. Тек је Жак Кижа, као водећи представник тзв. школе елегантне јуриспруденције, откривајући законитост континуитета права, схватио да византијско право представља еволутивни продужетак римског права. Кижа је сам сакупио збирку од око 500 рукописа правних текстова у својој личној библиотеци, и дао је замах интересовању за изворне текстове из Цариграда. 24 Ипак, све до нашег времена чини се да нису довољно испитане могуће везе и додири између позног византијског права и средњовековне француске нотарске праксе. Све у свему, чини се прилично оправданим став да су у Јустинијаново време улога и положај табелиона били још увек веома рудиментарни у односу на симвулографе у Византији у X веку и, наравно, прве француске нотаре у каснијим столећима.

Међутим, оно што нарочито привлачи пажњу је чињеница да су те две правне породице - византијска и средњовековна француска

24 Сима АЈврамовић, Војислав Станимировић, Упоредна праена традииија, Београд 2015,21-

163

Никола Селаковић (стр. 153-166)