Arhiv UNS — Kultura

KNJIŽEVNE NOVINE ORGAN SAVEZA KNJIŽEVNIKA JUGOSLAVIJE

Pred novim radnim pobedama

Dok huškači ratg, iz imperijalističkog tabora priviđaju vojske i plaše ratom, dok gnivači svetske vladavine gaze prava naroda zavisnih zemalja, unašoj zemlji se ovih dana vršila veličanstvena smotra radnih brigada Narodnog fronta i Narodne omladine. Ponosna vojska rada, koja je već odnela pobede u slavnim bitkama za izgrađnju zemlje i stvaranje uslova za njen neuporedivi procvat, ponovo pristupa velikim podvizima. Na gradilišta se sležu ijudi ponosm, svesni svoje veličine, svesni smisla svoga rada, ispunjeni već rezul-

tatima koji će biti ostvareni. Tu gđe su se slegle radne brigade uskoro će biti teinelji. Nije to obična gradnja, jedna ođ onih gradnji koje su u našoj z;emlji već postale obične. Gradi se Novi Beograd, »proširuje se, raste glavni Irad naše zemlje, otadžbine slobodnih radnih Ijudi, nezavisne države ravnopravnih naroc|a. Na tekovinama oslobodilačke borbe iz dana u dan niču čudesni plodovi. Svesnisan i naucha fnašta, ostvarivani Mdahnutim .rukama, dobijaju oblike od čelika i mrarnora. Kao što je kroz šume i brda probilo već

nekoliko naših novih modernih pruga, tako će kroz ravnice i šume poteći mođerni autoput Beograd—Zagreb kao jeđna od mnogih vidnih konkretizacija bratstva i jedinstva naših narođa, kao jedan od puteva u privredni napredak i u blagostanje naših naroda. Počinju nove radne bitke, pripremaju se nove radne pobede, pobede svesti i snage naših naroda, pobede naše narodne države. To su i pobede prijateljskih naroda antiimperijalističkog tabora. Nek nam je srećan početak.

Majstor reportaže - Egon Ervin Kiš

U Pragu, gde se rodio u aprilu 1885, je ovih dana u šezdeset trećoj godini života, od srčane kapi, Egon Ervin Kiš, strasni reporter, koji je, istražujući istinu o društvenim ođnosima našeg veka, obišao celi svet. Počeo je da radi kao smeli levi publi- . cista u Pragu, dok je Prag još bio provincija Austrougarske Monarhije. Pošto se preko tri decenije svim svojim publicističkim darom obračunavao s reakcijom, raskrinkavao imperijalizam i upozoravao na fašizam, vratio se, posle rata iz Meksika u Cehoslovačku, gde se rađala narodna demokratija, i umro je upravo u trenutku kada je svojim očima video jednu od presudnih pobeda naprednih snaga Cehoslovačke nad povampirenim ostacima fašizma. Umro je ponosan što je građanin nove Cehoslovačke, a nova Cehoslovačka ponosi se ovim publidstom međunarodnog značaja. Jedna od prvih knjiga E, E. Kiša, »Zapiši to, Kiš«, vezana je za našu zemlju. Kao mobilisani vojnik austrougarske vojske, Kiš se nalazio u zemIJama koje danas sačinjavaju Jugoslaviju i, sred užasa rata, kao svedok nasilja okupacione vojske, kao svedok tragikomične Poćorekove ofanzive, a upoznavši naše narode koji su bili žrtva najezde, došao je do mnogih saznanja koja su uticala na njegov antimiiitairlstički i antikap it alist i čki stav. Kao publicista međunarodnog značaja, prevođen na mnoge jezike sveta, on je 1933, posle inscenirane paljevine Rajhstaga i u jeku hajke na sve napredne elemente u Nemač-' koj, bio uhapšen, ali je izmakao smrtl zahvaljujući samo tome što je bio čehoslovački državljanin i što ga je čehoslovačka vlada tražila. Deportovan u Cehoslovačku, on je nastavio svoju jetku i nadahnutu borbu protlv fašizma, napuštajući čehoslovačku posle Minhena dok nije emigrirao u Meksiko u doba kada je hitlerizam porobio Evropu. Kiš je plsao i romane i drame, no ono po čemu je stekao svetski glas, to su reportaže. Upravo u njima on je ispoljio svoj osobeni književni taienat. Po jednoj njegovoj knjizi »Mahniti reporter« i njemu je samom dat taj naziv. Sa strašću novinara koji hoće svojim očima da vidi i svojim ušima da čuje sve što je interesantno i značajno u epohi, on je jurio kao mahnit, ali trezvene glave, iz zemlje u zemIju. U Ameriku se takoreći prokrljumčario. U Australiju, gde su upravo tada radnici vodili snažnu akciju, stigao je skačući s palube broda na kej, jer su mu vlasti bile zabranile iskrcavanje. Kao pedesetogodišnjak, ležeći s uganutom nogom i pod smotrom u bolnici, Kiš je pisao svoje sveđočanstvo o Australiji. Ali nije ta »mahnitost«, ta žurnalistička strast najbitnije u njegovom đelu. Nije on tražio senzacije, nego istinu. Za svoje reportaže unapred se pripremao studijama, za svoja poentirana, neobično rečena tvrđenja on se dokumentovao, a kroz svoj izrazito indivldualni stil o neposredno viđenom 1 doživljenom težio je da otkrije ono bitno, da baci oitru svetlost na druitvene odnose, na političke prillke,

na štvarnost, Sa ušijanosću-uverenja on je kapitalističkom svetu suprotstavljao Sovjetski Šavez, dajući nadahnuta svedočanstva o izgradnji socijalizma, a u Aziji je tražio i nalazio pojave koje svedoče o »rpenjanju iz osnove«. Govoreći o novom svetu ili o izmenama iz osnove, tražk> je frapantne dokaze, nalazio sugestivne činjenice.' Njegov publićistički stil bio je visoko književan, bogat iznenađenjima, figurama, nalazima,. obrtima i igrama reči koje nisu bile igra, nego rečite poente. Iz niza njegovih knjiga (»Praški motivi«, »Zapiši to, Kiš!«, »Mahniti reporter«-, Hajka kroz epohe«, »Carevi, popovi, boljševici«, »Haj Amerika«, »Azija izmenjena iz osnova«, »Tajna Kina«, »Doživljaji u Australiji«, »Hitlerov zarobljenik« itd.), neke će, iako u izvesnoj meri zastarele, ostati kao lepi primeri visoke reportaže. Egon Ervin Kiš, koji je.jedno vreme boravio u Sovjetskom Savezu, počasni je profesor žurnalistike na HarkO'Cf'Sßerti uniV&’ziietu. Uzimao' je -aktivnog učešća u svim naprednim demokratskim i antifašističkim akcija-

ma u Evropi, apo übeđenju bio je komunista. Kod nas su poznate njegove knjige »Zapiši to, Kiš!« i »Raj Amerika«, kao i poglavlja iz drugih njegovih knjiga, koje su u staroj Jugoslaviji bile izIpžene napadima cenzure. 1946 godihe on je posetio novu Jugoslaviju kao član delegacije čehoslovačkih književhika. •( Kiš je jeđan od onih publicista u svetu od koga današnji napredni publicista može dosta da nauči. U nje nu samom stekle su se pozitivne trađicije revolucionarne građanske publicistike od Voltera do Zole. Glavhi njegov rad ođnosi se na period do antifašističkog rata. Pred najnovijom stvarnošću u svetu on je već stsjao donekle umoran, ali mnoge njegove duhovite ocene i osude važe i danas u donekle izmenjenim odnosima, jei je u prikazivanju aktuelnoga umeo da vlefi' ’ razvojiie tenđencije. S njimć je nestao jedan istaknuti rnajstor Inapredne reportaže. J. P.

JKgon Ervin Kiš

USA

Ti kažeš »Ameriks«, i vidim grči se llce, i setim se nekadašnjeg čoveka iz našeg kraja, povratnika iz dalekih rudnika, s očima bolesnog sjaja, njegovih trzaja, bespomoćnog kašlja i groznice. Ti kažeš »Amerika«, i vidim grči Se lice, i čujem pucnje i kako se diže hajka, hrtovi na čoveka u dane veiikog štrajka, d kako škripe teška vrata od tamnice. Ti kažeš, i ja čujem vrevu od povorke, od hučnog talasa nezaposlenih lica, • i pod snopom svetlosnih reklama vidim lica gladnih porodica, i čujem reči s ukusom sukrvice i pokliče gorke. Ti kažeš, 1 ja vidim čvor opkoljenih ulica, u senci nebodera, i izgubljenog čoveka puti tamne, 1 kapuljače u noći, razmahane senke pomamne, besramne, s konopcem, sa omčom u ruci ozakonjenih übica. I vidim i Cujem grdosije-lađe i njihovu huku pri polasku s tovarom munidje, zamki i klevetS, u gusarske pustolovine u četiri strane sveta, kada traže na mapi bede najistaknutlju luku. Mapa bede, kompas razdora i pregršt lepljivog novca... a narodi su zid čvršći od čelika i cementa, s procentom volje i svesti iznad svakog procenta iz računa poslovnog čoveka, vlasnika fabrike i trgovca. Ta kažeš »Amerika«, i dok se grči tvoje lice, ipak vidim i čujem i onu drugu koja se već rađa na ruševinama današnje, u spletovima predgrađa, s korenom u narodu, umesto ove na ruci s kandžom grabljivice.

Gvido TARTALJA

Mali Atli ide stopama velikih uzora

Karikatura V. Cerića

LIKOVI NOVIH LJUDI DIREKTOR MIRKAČA

Roksanđa NJEGUŠ

Od separacije, koja je zahuktana primala drugu smjenu i djevojačke poklike, peli smo se uzbrdo, do rudnika, prekim putem. Sa nama je išao direktor siverićkog bazena Mirkača Lončar, hramljućl malo, a na njegovom mršavom duguljastom licu člnilo se da pulsira i da.se odražava sav onaj rađ oko nas i pod nama, u rudničkim oknima. Duboke bore oko ustiju i preko« čela govorile su o odricanjima, naporima i borbama, a sjajne crne oči o vatri koja hrani u svakoj minuti njegova oduševljenja. Za njim, njegov štab: još nedavno sve sami obični radnici, a sada Mirkača ih pretstavlja: Sef električne radione i novator Tomić, poslovođa jame Jelić, nadzornik Paklar... Pridružuje nam se nekoliko starih rudara, ugljena prašina kao da je impregnirala njihova lica, pa im i koža sjaji tamnosmeđa. Uz brdo, na kome leži Siverić, naraslo je novo brdo jalovine, s površinom od sivog sitnog pjeska. Na platou, pređ seoskom školom, rhsula se dječja cika, a nekoliko đaka skratilo je put do kuće na svoj način: doletili su na brdo jalovine, pritisii knjige na grudi, sjeli, zagrabili nogama kao veslima da dobiju zamah i učas klisnuli dolje. Deru gaće, nasmijao se Mirkača pa se radosno zagledao za djecom. U njihovim godinama, na tom istom brdu jalovine, onda nešto nižem, ja sam krao otpatke od ugljena —»kiš, trpao u vreću i nosio u Drniš. Tri dinara plaćalo se po vreći.. A kad mi je bilo dvanaest godina, sjećam se kao da je juče bilo, ležim kod ovaca i slušam: ona djeca što idu u školu čitaju pjesme o Kraljeviću Marku i Miiošu Obiliću. Lijepe pjesme! I rekoh u sebi: moram i ja učiti. »Ali šta ću s blagom!« mišlim i domislim: potjeram rano ovce, dam drugaru pastiru da pričuva i moje, pa u školu. A poslije, svršila godina i učiteIji pozvali mog oca, vele, sin ti je odlikaš. Ćaća se postidio pa ćuti. Ja mis] : m -svrš-iću i drugi, a tek on: ;>Ne može, veli, više. Treba kupiti kiš, čuvati blago«. I ne dade mi više. Pa ti si, moj sinko došao u jamu, nije te bilo šta vidjeti. opoifiinje ga stari rudar. Eh, nije, buni se Mirkača. Bilo mi brate šesnaest onda. Ali školu nikako da zaboravim. Utovarujem, vozim, kopam, radim na vitlovima i na pumpama i na kompresorima, a sve mislim: učiću i položiću četiri razreda osnovne, pa ću u rudarsku. I kad mi je bilo devetnaest to sam i učinio. Vratio se iz škole mršav, živahan, dug. Nisu ga postavili za nadglednika nego je opet kopao u jami. Rudnik je u to vrijeme već bio izdržao stoljetnu pljačku italijanskih bogataša. Vađenje ugljena nadohvat raubovanje, jevtino izvući rudu i visoke profite, to je bio sistem rada »Monte Promine«. Polovina rudače ostavljena je da propadne. Rudari nam pričaju kako je Mirkača pokušao da übijedi inženjere i direktora kako to sve ne valja, kako Ijudi ginu... A tek on zine veli jedan a oni prekrate razgovor: šta se to tebe tiče!? A Mirkača onda k nama: »Ne smije se tako raditi!« Vidimo i sami, ne smije se, vodi zlu. Jer vidiš, drugarice: kad raubuješ, vadiš ugljen iznad glave, praviš veliku rupu, ne možeš osigurati a ideš naprijed. Iza tebe lako može da se sruši. I rušilo 5e..,. Koliko je Ijudi potrpalo! I koliko uglja propalo! Uspomene naviru; Mirkača misli, đobro, ja ću po zakonu. I tuži upravu Ministarstvu, direktor Wonko, pasji sin, udesio sve, pa cili-mili s njima, napunio imdžepove i nikom ništa. Stajali smo na čistini pred školom. Pod hama separacija, čuje se zveket spojnica na vagonima, Petrovo Polje, stješnjeno Svilajom, Mosećom i Prominom; pred nama krš i planina, crni ugljeni otvori kao budne oči i crveni boksitni dnevni kopovi kao goleme razvijene zastave, Jest, Jovo, brate, odgovara Mirkača starom rudaru. Ali tad sam ja shvatio: zakona za nas nema ni u Wonkovom rudniku ni u onoj đavoljpj državi. Sjećaš li se, čim sam vama progovorio da treba izboritl druge zakone, Wonko me je izbacio s posla. freba izboriti druge zakone! Ugljene žile povezale su Mirkaču s rudarima jače od krvnih žila. On je otkopavao zatrpane drugove, a jednom su iz jame rudari iznijeli njega. Desna noga bila je slomljena na četvero. Ali Mirkača već je naučio šta znači Ijubav i kako kucaju živa srca pod zemljom, povezana zajedničkim mukama, druželjubljem kome je trebalo dati svijest o snazi. Treba izboriti druge zakone! Otjeran s rudnika, Mirkača postaje još bliži rudarima. I direktor Wonko odlučuje: primiti Mirkaču opet na posao, kao nadzornika, napraviti od njega goniča, odijeliti ga od rudara, upotrebiti još jednom oprobanu praksu: postaviti Mirkaču, Srbina, za nadglednika rudarima Hrvatima. Trebalo je poskidati stare grede koje su osiguravale jedan rov. Nalog je bio jasan Mirkači: ako po nje-

mu postupi, stradaće Ijudi. On je doveo rudare, objasnio im slučaj i odbio da izvrši nalog. Napustio je rov zajedno s drugovima. Otpustili su ga ponovo. Mirkača je otišao u boksitni rudnik kod Ervenika, zatim se opet vratio u. Siverić, dobio posao, upro sve sile da stvori sindikat i još jedanput bio izbačen. Izboriti nove zakone!... Otišao je u prominske rudnike »Adriabauxita«, ali je Wonko naredio da ga otpuste jer če u protivnom zabraniti »Adriabauxitu« upotrebu njegove industriske pruge. I Mirkača je otpušten. Izboriti nove zakone!... Kroz štrajkačke zahtjeve progovorila je nova snaga: smjenjivanje Wonka, povećanje nadnica i sigurnosti. I Wonko je bio smjenjen. Onda je došao rat, pa kapitulacija. Rudnički hodnici i boksitne jame bili su puni zaklanih Srba. Glas komuniste Jove Cvjetkovića-Grka probija slojeve ugljena i kamena siverićkog rudnika i odjekuje po Promini, po zagorskom kršu, po Petrovu Polju: »Borite se, živila Partija!« Mirkača pronosi taj glas po kršu Dalmatinske Zagore, koji stalno zvoni čist i prodoran. Izboriti slobodu i nove zakone! Hrvatski radnici čuvaju Mirkaču, skrivaju ga i spasavaju od ustaša i izdajnika koji bi htjeli da ga potajno übiju. No, jednog dana, Mirkaču su uhvatili i poveli u drniški tabor. —Pusti me da ti to ja ispričam, drugarice opet se javlja stari rudar, Saznali mi da je naš Mirko uhvaćen: u tren oka skupilo se nas više stotina. Vode oni Mirkaču a mi za njima, pristižu i drugi, sve nove stotine, sve sami rudari Hrvati. Uveli Mirkaču u tabor a mi vičemo. Odjednom čujemo jauk, tuku Mirkaču. Krvavo nam pred očima. Saljemo delegaciju a čujemo, ne prestaju da ga muče. A u nama rastu bijes i rnuka, rastu. Cini mi se cijelu vječnost tamo. smo stajali i tražili našeg Mirkaču. Morali su da ga puste, da nisu bilo bi đavla i po! Dadoše nam ga crna, izmrcvarena, kičmu mu ozlijedili, pretukli ga. Odveli ga mi kući i vidim: treba se spremati za ustanak! Seljačkim kolima Mirkača je prevozio oružje, municiju i odjeću iz skrovišta u Drmšu do svoje- kuće, pored ustaša, Italijana i četnika, a onda prebacivao u Svilaju. Jedne večeri došao obavještajac »Bugarin« i veli: »Bjež!« Mirkača odlazi u Svilajski odred. Ustrebalo je hrane i oružja. Slaba obavještajna služba, nema eksploziva. Mirkača dolazi opet na teren, četiri kilometra od Siverića, radi u tepljuškom rudniku i liferuje eksploziv partizanima. »Svaki dan četrdeset do pedeset kila eksploziva. »Nemo’š prinit, čoeče!« Kad su ga nanjušili Đuićevi četnipi, on s radnidma ruši rudnik i opet bježi, ovoga puta u Srednjedalmatinski odred, a poslije dva mjeseca opet je na terenu Kninskog okruga, Ustanici obrazuju narodnu vlast, kroz borbu se stvaraju novi zakoni. Mirkača je član Okružnog odbora. Dižu se mostovi kud prolaze partizani, ruše se tamo kud hoće da prođe neprijatelj. Mirkača upravlja radom na obnovi i sabotažama, rastu mostovi, skuplja se hrana nestaju kajiši s mašina, plamte vatre u rovovima, kvare se mostovi, ruše električne lokomotive, vodovi, vagoni. Mirkača grli rudare do sebe; Svi su pomagali, tiho govori on. I muško i žensko, svom dušom. Kad se primakla oslobodilačka vojska, rudnik nije radio: pruge su srušili partizani. Nijemci se spremaju da odvuku i unište postrojenja, dignu u vazduh rudnik. A Mirkača obukao domobransku uniformu, pa ravno zamjeniku direktora siverićkog ugljenokopa koji je simpatisao narodnooslobodilačkoj borbi: Slušajte, naši se primiču. Izborili smo nove zakone! Sve motore treba demontirati i bunkerisati u unutrašnjosti rudnika. Nijemci ne smiju to primjetiti, I motori su bili bunkerisani, a rudnik su zauzeli radnici. I bilo je Sasvim prirodno što je u našem rudniku postavljen za direktora naš Mirkača. Doletili rudari, niko ne pita za plaću. I dok su jedni pripremali rovove za eksploataciju, drugi su stavili u pogon briketarnu, treći otvorili krečanu, a jedna ekipa otišla za linijom fronta i skupljala razbijene kamione, mašine, staro gvožđe. Druga armija poklonila je rudniku prvi kamion. Tri su osposobili sami. A onda je išlo lakše, nikle su nove prostrane garaže, nove velike radionice, zazujao je drebank, hobl-mašina i tokarski sto. Iz redova radnika niklo je nadzorno i stručno osobIje. U novim rudničkim hodnicima rad teče po novim zakonima. Kroz stare obrušene »mrtve« jame, kroz ugalj i kamen starih radova, ponovno buše siverićki rudari i spasavaju svoje bogatstvo. Izborili smo nove zakone!... A jedan od tih zakona glasi: trudbenici imaju prava na plaćeni gođl,šnji odmor. Zbunlli su se od slova

tog zakona siverićki rudari, staro nepovjerenje zakopkalo u njihovom srcu pred ovom, za njih, nečuvenom činjenicom. Opet neka »funcutarija«, pomislili su neki i došli Mirkači: Reci ti nama odmah o čemu se radi! Caći ti svom možeš pričati da ću ja petnaest-dvaest dana sjediti kod kuće, a ti ćeš mi plaćati. Nas, vala, nećeš prevariti, Mirkača, potresen, sjeo s njima i objasnio im: to je vaše pravo! Vlast, to ste vi! Njihove su oči postale Ijepše, svjetlije. Dostojanstvo klase zasijalo je u njima. Sada se herojski bore s vatrom u starim jamama. Čim se njen najsitniji znak javi, a oni se odmah bace na posao da se vatra zadavi, Mirkača je uvijek tamo gdje je potrebna pomoć. Vidiš, to ti i nije njegov posao. Ali on je u jami uvijek kad treba, prvi da juriša kao partizanski komandiri, Na ’te riječi Mirkača crveni, uzbuđen i radostan: Ali evidencija, muka, brate, muka! Statistika, dobra stvar, ne može niko da vrda, ali dok čovjek nauči... Sada već klapa. Zatim nastavlja: Imamo mi i grijeha, drugarice. Sad ću ti ja ispričati kad drugi neće. Navukli mi starog gvožđa, čudo! Dva puna magazina. A navukli i stvari za koje nismo znali čemu zapravo služe: vojničke topovske dalekovođe i eksplozivni štapin. A ko bi znao taj štapin, šarena neka uzica. Došli drugovi iz Komtrolne pa kažu: »Sta ovo sve držite?« A mi dotjerali, velim, pa trebaće za nešto. »A znate li vi da naša industrija treba gvožđa?« Some đavolji, mislim ja u sebi, kako se to nisi sjetio! »A znate li vi šta imate ovdje, znate li kakva opasnost prijeti...« govore opet cnl iz Kontrolne i pokazuju šarenu uzicu. Ne znamo! Otsjekli oni komadić, odnijeli u krš, zapaliK... Diže sve oko sebe! Eh, što nas postidiše drugovi! Idem tako s njima po rudntkv.-vuiim, za jame ne zamjeraju ništa, osigurano dobro, uredno. Pa ih povco u menzu i pred menzom, viđim, drugovi stali i oči im se prosto raširile od čuđenja. Stao 1 ja i odjednom progledao, vjeruj mi, prosto tek u taj čas vidio: pred menzom pakao, stare razlupane autine, drva, smeće, blato, otpaci. Gledaju drugovi, a meni sinu: Ijudi tako ne smiju živjeti, mi smo izborili nove zakone i cio život treba urediti po novim zakonima. U Mirkačinoj kancelariji veliki sat —grafikon pokazuje kako se kreće produkcija svakog dana. Kazaljke sata grafikona podrhtavaju u pokretu kao da je i na njih prešlo uzbuđenje bitke za Plan. Slika druga Tita gleda Mirkači pravo u lice: Treba, druže, stvoriti novi život! Na drugoj stijeni dvije umjetničke slike Frana Simunovića; motivi iz Siverića. Ulazi snažan rudar, nadzornik. Juče je kažnjen zato što je pustio radnika da prolazi kuda ne sraije, a, zajedno s njim, kažnjen je i radnik što je tuda prolazio. Nadzornik je aktivista, hoće da se približi Ijudima, ali Mirkača je roišljenja da se popularnost ne stiče, niti Ijubav izražava na ovaj način. Radnik je razmislio i primio kaznu kao pravednu, a nadzornik se uzrujao, »kazna je nepravedna« zapisao u raport i Ijutdo se. Mirkača mu se zagledao u oči i mirno riješio:' »Dođi sutra k meni, razmisli, porazgovorićemo, pa ako je kazna nepravedna skinućemo je.« Sada nadzornik stoji pred Mjrkačinim stolom, obrve su mu sastavljene u crnu nakostrešenu liniju, oči ozbiljne, oštre. Slušaj, druže direktore, nemoj skidati kaznu! rekao je glasno i odlučno, stegao Mirkači ruku i izišao čvrstim korakom. Drugi je u raportnoj knjizi napisao:, »Kaznu primam, nisam pazio na daske, bor-mašina je ležala u prašini. Casti mi rudarske, greška se neće ponoviti!« Mnogo kažnjavate? pitala sam Mirkaču. Ne mnogo, nego kad treba. Pri je su radnika kažnjavali ako je trošio da osigura glavu, Mi ga kažnjavamo ako dobro ne osigura glavu. U Radničkom domu razgovaraju o nedavnoj posjeti »svog ministra«. Prije nekoliko dana drug Bane Andrejev bio je u Siveriću, i Mirkača ga je pretstavio sakupljenim rudarima: Evo vam ijunistar, naš čovjek, iz naroda. Govorite sve što vas boli, sve što želite. I Ijudi su govorili. Ispalo je tako da ih najviše boli što moraju da buše po starim jamama, što svi ne mogu da rade u nevinim slojevima pa da »pokažu šta umiju siverićki rudari«. Drug ministar slušao je radnike, nije mogao sakriti svoju ganutost. A Mirkača se opet obratio Ijudima: Evo, teško je rađiti u starim jamama, ali moramo spasiti sve što se može spasti. I Plan ispuniti. Ako vi obećate meni, ja ću obećati našem ministru. Obečaj, Mirkača! zaorilo se Domom. 3- Obečaj, ispunićemo! Jest, ispunićemo, završio je Mirkača jer treba živjeti, urediti život po novim zakonima.

«-* scoboda narodui

BROJ 8 GODINA I

Adresa uređništva i ađministracije: Francuska 7 Telefon; 28098

BEOGRAD, UTORAK, 6 APRILA 1948

LIST IZLAZI JEDANPUT NEDELJNO UTORKOM

POSTARINA PLAČENA U GOTOVU,

3 DINARA PRIMERAK mmmmmmmmmni [hiiiwihi FHtnMunMHfni