Arhiv UNS — Kultura

Ija za izbavljenjem. Ogledalo u kome se vidimo tamo gde nismo, gde bismo želeli biti. Optimalna projekcija. Prostor koji se potencijalno otvara s onu stranu površine. Mislilac na sceni govori u ime onog trenutka sveta kome teži. Tom pravovernošću subjektivnost se preobražava u događaj. Pozorište postaje mesto traumatične konfesije, mesto odricanja od nevinosti.

HHk oba je ledeno. Doba nepos|||||| redovanog, neironijskog I mišljenja. Doba u kome božanska deca blune, lude, H| H|amateri, intuitivni projek-' I § tanti forme postaju ma|| |||laksalim ekscentricima. Dvadeset sedmog novembra 1924. nadrealisti su otišli li#’ najdalje. Teatar „Šanzelize" izveo je Večeras nema predstave. Bio je to teatar „čistih ruku", radikalnih izmena umetničke prakse. Ledeno doba, međutim, podrazumeva proklamaciju socijalne odgovornosti, povratak akcije u ime ideje. Nikada manje pozorište nije imalo pravo na nevinost, na dominaciju samodovoljne estetičke funkcije. Opisujući vlastitu istorijsku poziciju, ono postaje tek jednim od izumljenih lekova protiv nepodnošljive situacije. Šta ostaje? Subjekat pozorišta više ne može biti ja, već ja u odnosu na moju istorijsku istinu. U odnosu na ono što Flaker zove „zaustavljenom povješću". No, ako je scena „kuća bitka", neko će vas uvek dočekati na vratima i reći; „Hvala što ste došli, uđite!" Tu ćete naići na prostor slobode koja je uvek mogućna u svetu čiju smo determinisanost spoznali. Ako potom budete imali košmarne snove, sloboda će možda izaći i na ulice. „Večeras nema predstave" odustajanje je od tačke i svetlosti koja neće ništa osvetliti, ali će možda dati snage da se izdrži do kraja. Svest o Tanatosu odvaja lopova od umetnika. ■

Mira Otaševič

KAKO PRETRAJATI POSLEDNJE DANE?

Ne verujem da Šekspir ili Kornej umanjuju našu soest o sveopštoj nesreći

Imeni, dabome, smeta, kada nesavesni upropastiteiji ove zemlje, stvaraju preko strogo kontrolisand televizije i iako, utisak da živimo u normalnoj državi i svakodnevnim okolnostima, da nam blokada ništa ne može, da smo neuništivi, da ćemo u ratu sa celim svetom utakmicu, teško, ali ipak dobiti. Lažu, naravno. Utakmicu nećemo dobiti. Nju smo već davno izgubili. Međutim, znači li to da pozorište treba da prestane sa radom? Da li bi taj prestanak išta promenio? Da li bi osiromašenje našeg duhovnog življenja doprinelo izlasku iz katastrofe u kojoj pretrajavamo poslednje dane? Ne verujem da bi. Naprotiv. Ne verujem da Šekspir ili Kornej umanjuju našu svest o sveopštoj nesreći. Pre sam sklon da korespondenciju sa najvećim duhovima svetske i domaće umetnosti, sa najumnijim našim savremenicima, u pozorištu i na drugim mestima, vidim kao terapiju za naše obeshrabrene duše. Hamlet nam objašnjava kako je trula država Danska iz filozofske i istorijske vizure koja može da učini našu svest samo sposobnijom za razumevanje sadašnjice. Naizgled bezazlena razigranost pozorišta iluzija, na nekom dubinskom stepeniku naše refleksije, obezvređuje primitivne zakone krvi i tla, koji Ijudski rod dele na samo dve grupe Ijudi, na koljače i na zaklane. Pozorišta pod blokadom jeste pozorište pod vojnom i ekonomskom blokadom. Duhovnu blokadu moguće je ostvariti samo u duhu pozorišnih

stvaralaca, a ncstašica dizela ne umanfnfe našn Sp'osobnOSt rmsfjenld f stvaranja. Raduje me, drugim rečima, što pozorišta ima. Meni makar to znači da Arkan i Šešelj nisu jedino što je srpski narod kadar u ovom času da proizvede. ■

Slobodan Selenić

Duhovnu blokadu moguće je ostvariti samo u duhu pozorišnih stvaralaca: Lečić Hamlet

POLJE KAO ČOVEK

fozorište se puni mladom publikom. Ta, odnedavno uočena pojava svejedno što joj je fizrok, da li omanjivanje drugih srodnih medija, ili zasićenost njima, ili osećaj izolacije našeg sveta koji se okreće najbližem, živom predstavljanju osigurava pozorištu današnjicu. Pa i bližu sutrašnjicu. Pozorište, dakle, može da odahne od more zaostajanja koja ga je progonila u poslednjim decenijama i da se posveti isključivo sebi, pronalaženju novih, svežih staza do imaginacije gledalaca scene. Tu je pred njim polje bezgranično koliko je i sam čovek bezgraničan, budući da je pozorište, gluma, s pesmom i igrom koje uvek uključuje, najosnovniji, najprostiji pa zato i najrastegljiviji umetnički čin. ■

| Aleksandar Tišma

ZABORAVITI, ŠTA?

Nepobunjeno pozorište, pozorište zaborava, saučesnik je vlasti, saučesnik zločina

( Bk ruštvo u izolaciji pre ili kasj|| nije pretvara se u degenerisanu i represivnu zajednicu. ■ ■ To je društvo bolesnih sku■ pina i pojedinaca. Pozorište I lu izolaciji veruje da je samo Hflsebi dovoljno. Put prema slobodi, prema otvorenom svetu, vodi preko pobune protiv izolacije. Izolacija je za svaku kulturu opasno, neproduktivno, razarajuće stanje. Narodi u groznici, izopšteni narodi, stvaraju izopačenu duhovnost; poput izobličenog odraza u iskrivljenom ogledalu.' Da li je naše pozorište pobunjeno pozorište? Čujemo kako neki pozorišni

Ijudi, poznati reditelji, glumci, dramf ski pisci, direktori pozorišta kažu: Ljudi su željni zabave. Narod hoće da izaboravi na stvarnost. Mi im pruža!mo mogućnost da se odvoje od sveta u kojem žive, provedu nekoliko bezbrižnih sati, pobegnu od svih svojih problema. Da iz hladnih stanova utonu u topli san pozorišnih iluzija. Mi smo korisni, jer pružamo utehu i zaborav. Zaboraviti, šta? Razorene gradove, glad, smrt, logore, masovne grobnice? Zaboravljajući, ne prihvatajući stvarnost, postajemo kolektivni krivci, odgovorni za zločine. Nepobunje; no pozorište, pozorište zaborava, sa: učesnik je vlasti, saučesnik zločina. iShvatam pisce i reditelje koji zahtevaju da se njihove predstave ne igraju. Pozorište poziva „Dođite, da zaboravite!" umanjuje energiju pobune, snagu protesta, želju za promenama. Širi oblast „mlake močvare" i živog blata u kojem se nalazimo. Već čujem ipitanje: Zašto od pozorišta tražiti ono što se ne traži, ili se ne traži na takav način, od pesnika, slikara, kompozitora? Odogovaram: pozorište je ipak nešto drugo, kolektivan čin, neposredno uspostavljanje veze između aktera i gledališta. Još od starih Grka pozorište je, više nego ijedna druga umetnost, izražavalo moral vremena, iposredno ili neposredno ukazivalo jna važeće norme ponašanja. Pozorišite koje se usaglašava sa izolacijom i

od nje živi pretvara se'u ustanovu koja za novac prodaje indulgencije građanima. Studenti u protestu zahtevali su da pozorišta stupe u štrajk. Glumci su u studentskim aulama primani ne kao interpretatori tuđih tekstova nego kao vesnici i tumači pobune. itJmesto da dobije na žestini, pozorište se zadovoljilo utehom. Tako se povlađuje režimu koji želi i pokušava da dokaže kako temeljne oblasti duhovnog života, politike i ekonomije Inisu pogođene izolacijom, đa deluju uprkos izolaciji i u izolaciji. Dokaz kako mi možemo i bez sveta. :|| m izolaciji koja je postala deo Hl ||| našeg svakodnevnog života H| m prihvatam samo pozorište « H pobune. Pobune protiv poli« m tike i mišljenja koji su od nas |H m stvor ili poslednju provinciju « « civilizacije. Ili stati sa pred||y|| stavama. U poznatoj Aristofanovoj komediji žene zabranjuju pristup muževima dok ne prestanu sa ratovanjem; tako i pozorište koje drži do sebe otkazuje 1 Ijubav gospodarima i robovima rata. Rata u kojem svi učestvuju. Neko svojom ravnodušnošču. Ali, ravnodušnost übija istom snagom kao i mržnja. Pozorište izolacije ili pozorište pobune? Život u izolaciji, mimo sveta, ili život sa svetom? Ravnodušnost ili suprotstavljanje? Varvarstvo ili civilizacija? ircrpitanja, nameće velike, sudbonosne dileme. Pozorište u izolaciji, kao i životu u izolaciji, bez pravoga otpora, bez prave pobune, utire put katkad laganom, katkad bržem umiranju čitavih društava i čitavih naroda. Šta ćemo uraditi, kako ćemo se ponašati, to je odluka koju mora doneti svako pojedinačno, bio na ovoj ili onoj strani rampe, na ovoj ili onoj strani pozornice, u teatru u kojem su se duboko spleli život i umetnost, ružna saidašnjost i budućnost koje možda neIće ni biti. Odgovornost je velika. Nema neutralnihiß Filip David

Oće, sada druga drama teče: Mirjana Karanović - Gertruda i Branislav Lečić Hamlet, majka i sin

5