Arhiv UNS — Kultura

ČEKAJUĆI GODOA NA KRAJU VEKA

Ovaj vek je na kraju svog repertoara, baš kao i dugi dan u .kome Beketovi smešni mučenici shvate da je oko njih svetska kosturnica, u „praznom i nemom predelu koji se stalno ponavlja, da bi se na kraju izgubio u mraku".

• 'ESTRAGON: Onda, da pođemo? VLADIMIR: Hajdemo. (Ne miču se) VLADIMIR: Dakle, hoćemo da pođemo? ESTRAGON: Hajdemo. (Ne miču se s mesta)

Vreme je poklon j Satane: Iz muške (ratne) verzije V/ Godoa"u noitosadskom teatru „Promena" i (Snimio Branislav Lučič) I

Postoje drame u kojima su ukriveni svi smislovi: kameleonska osobina osnovnog koma-\ \da da se, uz nove glumce/gle-' daoce, stalno preobražava sabirajući i prenoseći sva iskustva sveta potopljen u nezaustavljivi tok vremena, kao negativ u kiselinu, emanira iz supstance jezgra neograničen broj „uzastopnih oblika". I jedan od najvažnijih pozorišnih na : slova veka, Čekajući Godoa, može poslužiti kao dokaz toj tvrdnji. Dva čoveka čekaju pored puta, pod jednira drvetom. U toj osnovnoj situaciji neprijatnog, turobnog komada (čiji je naslov odmah postao figura

kolokvijalnog govora), smireni Beke-i tovi antijunaci, dozivajući Avelja i Kaina, slute da su prisutni zapravo čitavo preostalo čovečanstvo. A oko njega istorijsko vreme „gušće strukture". ~To je previše za jednog čovekp. A opet, kažem sebi, šta vredi klonuti sad. Trebalo je o tome misliti davno i davno, tamo oko hiljadu devetstote". Tako umuje Vladimir na poeetku komada. II fallait y penser il y a une eternite, vers 1900. A u engleskoj inačici: We should have thought of it a million years ago, in the nineties. Kada se polovinom stoleća pojavio komad Čekajući Godoa, mladi zanesenjaci željni promena, žustro su klicali: od Šekspira ništa se nije značajno desilo sve do pojave Beketa, sluteći do posle minule svetske kataklizme umetnost više ne može biti ista. Čekajući Godoa najpre je smatran najapstraktnijim delom. Metafizička; pitanja u njemu uobličila su takozva-' no pozorište apsurda. Rože Blenova predstava (Teatar Hebertot, 1953, Pariz), označila je početak tumnačenja stvarnosti kroz redukovani Beketov svet. Širom sveta i veka stotine predstava iznenađivale su neiscrpnošću glavne slike komada. U tamnici Sen Kventin, gde je odigran 1957, pored gasne komore, zatvorenici su ga doživeli kao jasan prikaz vlastite sudbine: čekanje kao profesija. „Razume se da smo znaii šta znači čekati!", pisao je jedan od njih. „Prikazivanje Godoa\ u Sen Kventinu pomoglo mi je daj promenim svoj život, jer taj komad govori o životu!". Poneseni uzbuđenjern raspoznavanja, kasnije su i sami napravili čak šest različitih verzija Beketove drame. Ta androgena tragikomedija ima sve polove, odaziva se na svaku lozinku. frska kritičarka 1 ’ sa pfezimenom Beketovog junaka (Mercier), opisala je Čekajući Godoa na ovaj način; „Ništa se ne događa. Dvaput". To je najkraći anatomski presek radnje jednog komada. Razume se, koliko je tačan, toliko je i nedostatan: i kada se ništa ne događa, to je još uvek događanje. U Tunisu, ispod smokve, Godoa čekaju dva felaha umotana u hurnuse. ~Pa ipak Čekajući Godoa se ne događa u Tunisu", zaključuje Jan Kot. Ili ne samo tamo? Pitamo se opreznije. Ni Beketova režija vlastitog dela u Šiler teatru (Zapadni Berlin, 1975. godine), najbliža napisanom tekstu, raz-s ume se, nije iscrpla sve mogućnostU Svi smo rođeni u Beketovom komadu, samo su srećnije zamenili u porodilištu. Razlika u odnosu na ranije generacije nije samo u brzini, nego i u teskobi čekanja. Milorad Pavić piše da večnost silazi kao blagoslov od Boga, a vreme je poklon Satane. Taj „zlatni presek" vremena i večnosti sadrži i pozornica, njena prikazivačka sadašnjost u kojoj čekači Godoa, osvetljeni „svetlošću koja ne stari" (prema vizantijskim monasima), pa uronjeni u tamu, ispoljavaju svojaj svojstva. Vreme sporo prolazi i nago-1 ni ih da ga ispune nečim kako im se um ne bi sasvim pomračio. Čime ispunjavaju čekanje? Trivijalnošću svakodnevice?! Šta sad radimo? Čekamo (Godoa)... vaj vek je na kraju svog re- i 1 |||||| pertoara, baš kao i drugi dan uz kome Beketovi U| H|smešni mučenici shvate da |H |||je oko njih svetska kosturnica, u „praznom i nemom |H »predelu koji se stalno ponavlja, da bi se na kraju izgubio u mraku". Čekajući W Godoa je tragikomedija o čekanju, ne o kraju, raspadanju ili đubrištu, kao druga Beketova dela. Sadašnjost je najmanji zajednički imenitelj za sve što je bilo. Na kraju

stoleća i utopije, sa verskim, nacio-: nalnirmi građanskim klanicama (ratne igre i blokade kao veliki međunarodi podiihvat), u černobilskim i kosmičkim rupama, šta se još čeka? Nasilna zamena svih organa? Pokajanje i oproštaj? Otkrovenje? Enđ game? Otkrovenje? Kako se, dakle, igra komad za fin de millenaire, kad se čini ne samo da umetnost neće više biti ista, nego i da je neće biti, jer se i istorija možda završava?! Teatar „Promena", 1992. godina: ženska (mirnodopska) verzija muška (ratna) verzija Munjevifi preobražaj Ijudskog lica, kostima, prirode; osvešteno postaje maskirni svet pod oružjem. I do ništavila se stiže putem transformacija, Mrak upija sve... „Najzad se drama Čekajući Godoa poklopila sa stvarnošću", zaključiće svedok stotine interpretacija Beketove partiture širom zemaijskog šara. ■

Boro Drašković

GLUMCI UVEK STIŽU

Ako jednoga dana glumci ne stignu, dko ne probiju granice blokade (ma kakva ona bila!), ja doista ne vidim nikog drugog ko će prokrijumčariti, do nekog podruma ili do nekog Elsinora, sadržaj spaljenih knjiga ili sadržaje knjiga koje još nisu napisane.

K|ad je Fransoa Trifo, autor čiji je opus ispunjen snažnim osećanjem nostalgije (bilo za starim rediteljima, kao što su Vigo i Renoar, bilo za minulim epohamai), snimio futurističi film Farenhajt 451 tu opresivnu bajku o svetu u kome se knjige zabranjuju i Bpaljuju ponudio je i utopističko rešenje svima onima koji bez knjiga ne mogu ni da zamisle ni da osmisle svoj život. Ljudi su, u toj Tri'foovoj filmskoj bajci, počeli da uče knjige napamet, da bi ih sačuvali od uništenja (a, na taj način, čuvali su od uništenja sebe!). Neko je naučio napamet romane Tolstoja i Dostojevskog, neko je naučio komade Šekspira i Molijera, a neko je naučio poeziju Homera i Dantea i tako su se sadržaji knjiga, ipak, sačuvali od zaborava. Trifoovi junaci su se, na taj način, pretvorili u glumce! Glumci su stigli, sire, i svet je bio spasen. To je, po Trifou, bio jedini način da se spase civilizacija, da se očuva kontinuitet Ijudskog duha, da se odgovori na nasilje, da se sačuvaju sadržaji bez kojih bi Ijudski život bio ne samo siromašniji nego i besmisleniji. Razmišljajući, danas, o Trifoovom filmu koji nam je, nekada, izgledao tako nestvaran i razmišljajući o njegovoj pouci kojom se, na eliptičan način docfuše, slavi moć glume i pozorišta, pokušavam da odgovorim na pitanje: pozorište u blokadi? U vremenu u kome živimo kad se knjige, istina, još ne spaljuju ali se sve teže štampaju zbog skupoće i nestašice hartije, a sve je teže snimati i film, jer nema filmske trake! ja sve češće razmišljam o onim Ijudima iz Trifoovog filma, koji su, silom prilika, postali glumci. Glumci izgleda, uvek stižu. Oni se pojave baš onda kad su najpotrebniji i na Hamletovom dvorcu u Danskoj, i u onom podrumu u razorenom Sarajevu, pa i na ovogodišnjem Bitefu pod blokadom. U Elsinoru, glumci pomažu Hamletu da napravi „mišolovku" u koju će namamiti Kralja. U sarajevskom podrumu, opet, glumci pomažu svojim sugrađanima da, bar za trenutak, pobegnu iz „mišolovke" u koju ih je uvukao rat. A na onom klaustrofobičnom Bitefu pod blokadom, glumci su iz večeri u veče, u različitim prostorima! okupijali oko sebe čitavu jednu novu generaciju pozorišnih gledalaca, mladih Ijudi koji su, tražeći odgovore na mnoga pitanja i bežeći iz „mišolovke" u kojoj su zatečeni, stigli i do Bitefa, spremni da se i sami nađu na toj otvorenoj pozorišnoj sceni (negde između Ričarda Trećeg i Kralja Ibija, koji su postali njihovi savremenici!). Glumci su, svuda, stigli u pravi čas! I to je, verovatno, onđa poslednja mogućnost komunikacije, u svetu koji je „iskočio iz zgloba", u kome je mnogo šta već razoreno i biblioteke, i bioskopske dvorane, i pozorišne zgrade! I ja, u toj pustoši fizičkoj i duhovnoj vidim glumce, kao u Beketovom komadu Čekajući Godoa /toj univerzalnoj metafori za „mišolovku" u kojoj smo se našli), kako prilaze nekom drvetu, u pustari, i kako počinju da glume... Zato mi se čini sasvim normalnim, u ovom nenormalnom svetu, da pozo-

rište postoji i da glumci rade svoj posao govoreći tekstove kojih se još sećaju ili izmišljajući neke sasvim nove tekstove, tu na licu mesta. A mogu, ako to žele, i da kombinuju neke dobro poznate priče sa sopstvenim izmišljotinama (kao što to rade u Subotici, Ljubiša Ristić i njegovi sledbenici, prepričavajući nam, po sećanju Šekspira ili Dostojevskog i pretvarajući u pozorišne scene sve one prostore u kojima se nađu!). Da, to je ~pozorište u blokadi" moralni čin kojim se suprotstavlja nemoralu vremena! Pozorište probija svoju blokadu samim tim što postoji, uprkos svemu. Dok jedni spaljuju knjige, drugi ih uče napamet, Važno je da glumci i dalje svuda stižu i da pozorište funkcioniše na sceni ili na ledini, svejedno. Mi, srećom, možemo reći: Glumci su stigli, sire! HH glumci su stigli i u renovira|||| na beogradska pozorišta, da 1111l nam odigraju Fejdoa i njegove sjajne vodvilje, da u sivilo ||||| „svakodnevice pod blokamj H dom" unesu raskoš boja, ša|||J|| renilo kostima i svetlost po||||||| zornice, ali i da nam daruju nasušni smeh (o kome ii iilsu Vinaver i Rable govorili kao o čojstvu!), po kome se čovek i razlikuje od životinje (jer, životinje ne umeju da se smeju to ume samo čovek, koji tu svoju potrebu za smehom mora zadovoljiti i u zla vremena!); baš kao što su stigli u zamračene sarajevske podrume, da svojom igrom odgovore na užase rata. A ja, opet, mislim da je podjednako moralno igrati i u raskošnom pozorišnom dekoru, punom radosnih boja, kao i u mraku jednog übogog podruma, punog strave. ]er, živimo u takva vremena u kojima su Ijudi ispunjeni istom teskobom, ma gde da se nalaze. Glumci dolaze, sire, da nas podsete na sadržaje spaljenih knjiga ili da sami nešto izmisle, ako su sve ostalo već zaboravili pa ako, jednoga dana, glumci ne stignu, ako ne probiju granice blokade, (ma kakva ona bila!), ja doista ne vidim nikog drugog ko će prokrijumčariti, do nekog podruma ili do nekog Elsinora, sadržaj spaljenih knjiga ili sadržaje knjiga koje još nisu napisane. ■

Slobodan Novaković

6